Evo vidimo pise raja neke tekstove, price, pjesme, fino je to, unosi malo pozitivne energije na ovo sajtu 
Pa evo odlucih i ja nesto da postam, davno sam ovo pisao ima dosta ovoga ali sam ja izdvojio samo jedan malo komadic.
Znaci nemojte zamjeriti, gramatickih gresaka ima MNOGO, nije mi se dalo ispravljati, kao sto rekoh davno je ovo pisano; bas davno.
Jaka glavobolja probudi Maka. Protrlja oci i ustade. U uglu zapazi Kolinsa kako drži svoj mali crni radio.
-Uranio.
Nasmiješi se Mak i zapita:
-Koliko je sati?
-10:40, vec je kasno odgovori Kolin.
-Kasno, pa tek je 10.
-E moj dječaće, ovdje ko se budi prvi; znaš kako se kaže, dvije sreće grabi.
Mak se začudi i pogleda u Kolinsa, razmišljajući, šta bi ova rečenica trebala da znači.
-Kolin?
-Da, reci šta treba!
-Rekao si da znaš gdje se nalazi ovaj profesor.
-Da rekao sam.
-Pa ja želim da krenemo ako si spreman; ja sam spreman, reče Mak.
-Znači radoznao si, e pa ako baš toliko navaljuješ idemo.
Mak ustade sa kauča, a Kolin izgasi i spusti svoj mali radio na sto. Zatim se nagnu i polako izgasi sviječu koja je bila pri kraju.
Mrkli mrak obasja sobu. Kolin prođe pored Maka ubrzanim hodom da bi mogao otvoriti vrata.
Jaka svijetlost udari u oči Maka kad je Kolin otvorio vrata.
-Polako možes pasti, reče Kolin.
Prvo desnu pa zatim lijevu nogu spusti na sivi beton i osjeti nalet hladnog vjetra.
-Ovuda, reče Kolin.
Skrenuše desno, a Mak ga je sljedio kao odani pas kojeg gazda vodi u šetnju.
Prođoše kroz nekoliko tunela i odjednom se nađoše na mjestu kojem Maku nije bilo poznato. Bilo je jako mirnije tamo dolje, pomisli Mak.
-Ovo je centar grada.
-Vidi se, reče Mak.
Mnogo ljudi prolazilo je ulicama i svi kao da su bili u nekoj žurbi.
-Požuri, nečemo stići na vrijeme.
Mak ubrza ritam, a Kolin se već dosta odmaknuo od Maka.
Prođoše još oko 200 metara, kad Kolins stade ispred jedne stare, ali jako stare zgrade.
-Evo nas.
-Ovdje živi profesor Čarls Monikton.
Mak pogleda u Kolinsa a zatim vrati pogled na staru zgradu. Prozori su bili crveni ali je zid koji je bio smeđ, bio u raspadnom stanju.
Oko prozora su se nalazili neki ukrasi koje je Mak prvi put vidio u životu.
Kolin priđe interfonu i zazvoni na jedno dugme koje Mak nije mogao da vidi. Nakon nekoliko sekundi javi se jedan stari ali mekani glas:
-Halo,
-Profesore ovdje Kolin.
-Koji Kolin?
Mak pomisli da je Kolin čitavo vrijeme lagao da je znao profesora, ali ....
-Kolin, sa Želježničke stanice, pomogli ste mi da se riješim ulice.
-A tiii si Koline.
Kolin se okrenu ka Maku i osmijehnu se. Zaću se zvono iz vrata.
Kolin ih gurnu a Mak krenu za njim kroz vrata.
Hodnik je bio jako širok. Prostirao se najmanje 10 metara. Na zidovima hodnika nalazili su se ukrasi nalik onima na prozorima koji su bili iscrtani crvenim Magnolijama .
-Treba se sada penjati 7 spratova.
-Kako poznaješ profesora Moniktona.
-Duga ti je to priča moj prijatelju.
-Ispričaj mi je, ionako nemamo šta raditi a treba se peti 7 spratova.
-Dobro, ispričaću ti je ako tako zeliš; pažljivo slušaj.
XVIII
Do svoje 10 godine živio sam sa majkom ocem i sestrom. Bili smo sretni, imali smo sve što smo željeli. Dobar život, išli u jako kvalitetnu privatnu školu, čak smo imali svoj vlastiti restoran koji je naš otac vodio.
Rano ujutru, majčine ruke bi nas dirale po obraze a sunce bi nas milovalo. Ja i sestra Elizabeth smo se dobro slagali. Svako jutru išli bi zajedno u školu. Ona je bila 7 razred a ja 8. Nakon škole svraćali bi do Ujka Denis-a po besplatan donat . On je bio brat od mog oca. Umiljatog i vedrog karaktera, sa zelenom keceljom i bijelom kapom, kao neki smiješni kuhar bi nas čekao ispred njegove slastičare.
Jednog dana direktorica škole Gđica McGregor je ušla u moj razred i rekla:
-Kolegice, jel mogu samo da posudim Kolina.
-Naravno.
Odmah sam znao da nešto nije bilo uredu. Da nas direktorica zove u njenu kancelariju nije bio slučaj, osim kad bi se desio neki problem.
Taj poziv je promjenio moj život, ne samo moj nego i život mog oca, moje sestre, moje ćitave obitelji.
Kroz suze sam ušao natrag u razred i brzo spakovao svoje stvari.
Direktorica mi je rekla da odem kući. Odmah sam otišao po svoju sestru i krenuo kući. Na putu do kuće sam mislio na samo jednu stvar:
¨Da li je uredu¨, ¨Šta joj se desilo¨, ¨Kako je to moguće¨
Kad smo došli kući, otac nas je istih stopa odveo u bolnici.
Moja majka je dobila moždani udar, rekao nam je otac. Nisam mogao da vjreujem. Kroz tonu suza koje su mi lile sa lica gledao sam tada u blijedog oca, koji nije znao šta da radi.
Iste te noći majka nam je preminula. Kažu da doktori nisu ništa mogli uraditi.
Nakon toga sve se promjenilo. Na sahrani moje majke bilo je mnogo ljudi, ali kao da nije bilo nijednog. Svi su bili nekako mrtvi, niko nije pričao.
Ja sam ostao još punih 5 dana na njenom groblju. Sjećam se da je te iste noći padala kiša. Nebo je izgledalo tmurno. Sječam se da nije bilo nijedne zvijezde, kao da su i one tugovale za mojom majkom. Samo je tada mladi mjesec ostao tu, bacajući svoje zrake u nebo, praveći od te velike plave pustoši zlatni sjaj.
Kako je vrijeme prolazilo sve više i više smo osjetili njeno odustvo. Nije bilo više onog majčinog dodira, morali smo se sami snalaziti, sami kuhati hranu, sami se oblačiti.
Nismo više ja i sestra išli zajedno u školi, ne sječam se da bi ikad progovorila. Skroz se zatvorila. Nije više izlazila u grad, nije više pomagala meni oko kuće, ništa.
Nije više bilo Ujka Denis-a, nije više bilo donata. Svi su nas napustili.
Čak su nas i drugovi napuštali, i naša porodica također. Svi su nas prepustili sami sebi.
Otac kao da je propao u zemlju.
Svaki dan bi dolazio sve više i više pijan kući. Dešavalo bi se da je čak tukao moju sestru. Maltretiralo je moju sestru a ja bi sjedio u susjednoj sobi prekrštenih nogu i slušao udarce koju su odzvanjali od crnog kožnog kaiša.
Nekad je i mene udarao, pa su mi se drugari u razredu smijali na času Tjelesnog odgoja.
-Aaaaaaa, vidi Sheparda, otac ga tuče govorili bi gromoglasnim smijehom.
Ali vremenom je prestao. Bilo je dana kada uopće nije dolazio kući.
Samo bi upao u kuću i uhvatio bi me za rukav i pitao:
-Sine imaš li starom ocu dati nešto novca.
-Nemam, rekao bih.
A kad bi to rekao odgurnuo bi me tako jako da sam jednom pao na njegovu staru stolicu i rasjekao glavu.
Pare su nestale, restoran je bankrotirao nakon što je moj otac trošio sve pare na cigare i alkohol.
Dane bi provodio sam u kući, ja u jednoj a sestra u drugoj sobi u kojoj je prolazila kroz noćne more.
U školu smo prestali ići. Nismo imali čime da platimo.
Ubrzo su nam ukinuli i režije: Struju, vodu i plin.
Zimi bi ložili stara drva u peć koji je pripadao našem starom djedu. Nekad sam morao ići usred noći po ulicama, tražeći komade hrane koju su ljudi ostavljali među kontejnerima da nebi umrli od glada. Nekad bi pronašao neki posao za koji funt. Ali to nije bilo dovoljno.
Brzo se pročulo da mi je otac umro, kažu od predoziranje drogom.
Iako je bio opak i neodgovoran, ponovo mi ga je bilo žao jer je ipak pomogao u boljem dijelu našeg života.
-Jako tužna priča reče Mak u suzama, ali gdje se tu spominje profesor Čarls.
-Polako prijatelju moj, sve će doći na svoje mjesto.
Kako smo ostali sami, socijalna služba nam je dolazila na vrata. Htjeli su da nas odvoje, htjeli su da nas daju drugima, da nas odvedu u domove.
To moja sestra nije mogla da izdrži.
Počela je bježati, probao sam je nagovoriti da ostane ali nisam uspio. Jedne noći je pobjegla i od tada je više nisam ni vidio ni čuo. Neki su mi ljudi rekli da je otišla za Liverpool ali......
Jednog dana, neko mi je zvonio na vrata. Mislio sam da je ponovo Socijalna služba, pa sam se pravio da niko nije bio kući, ali nije bila Socijalna služba.
-Kolins sine, otvori vrata ovdje Čarls Monikton.
Nisam znao o kome se radi, ali sam sa dozom straha otvorio vrata.
Bio je to sijedi čovjek.
On mi je pomogao, znao je moju majku, i rekao mi je da bi ona isto pomogla njemu da se profesoru nešto desi.
Davao mi je nešto para, naučio me kako da preživim, čak bi mi nekad nalazio posao da sebi zaradim nešto novca.
Desilo bi se da nekad prespavam kod njega. On mi je rekao za ono mjesto gdje smo bili i gdje si ti Mak prespavao.
Pogleda ga Mak i reče:
-Znači tako.
-Mogu ti reći dragi moj prijatelju da mi je drago što si se uspio izvaditi iz krize, ali također mi je žao što si sve to preživio.
-Ma ništa, to je sada prošlost.
-Eto sad znaš kako sam upoznao profesora.
Kako je odmakla ova priča Mak i Kolin su se našla ispred vrata Prof. Čarlsa Moniktona.
-Evo nas rekao je Kolin.
Eto komentari dobrodosli
Pozzzzzz
Pa evo odlucih i ja nesto da postam, davno sam ovo pisao ima dosta ovoga ali sam ja izdvojio samo jedan malo komadic.
Znaci nemojte zamjeriti, gramatickih gresaka ima MNOGO, nije mi se dalo ispravljati, kao sto rekoh davno je ovo pisano; bas davno.
Jaka glavobolja probudi Maka. Protrlja oci i ustade. U uglu zapazi Kolinsa kako drži svoj mali crni radio.
-Uranio.
Nasmiješi se Mak i zapita:
-Koliko je sati?
-10:40, vec je kasno odgovori Kolin.
-Kasno, pa tek je 10.
-E moj dječaće, ovdje ko se budi prvi; znaš kako se kaže, dvije sreće grabi.
Mak se začudi i pogleda u Kolinsa, razmišljajući, šta bi ova rečenica trebala da znači.
-Kolin?
-Da, reci šta treba!
-Rekao si da znaš gdje se nalazi ovaj profesor.
-Da rekao sam.
-Pa ja želim da krenemo ako si spreman; ja sam spreman, reče Mak.
-Znači radoznao si, e pa ako baš toliko navaljuješ idemo.
Mak ustade sa kauča, a Kolin izgasi i spusti svoj mali radio na sto. Zatim se nagnu i polako izgasi sviječu koja je bila pri kraju.
Mrkli mrak obasja sobu. Kolin prođe pored Maka ubrzanim hodom da bi mogao otvoriti vrata.
Jaka svijetlost udari u oči Maka kad je Kolin otvorio vrata.
-Polako možes pasti, reče Kolin.
Prvo desnu pa zatim lijevu nogu spusti na sivi beton i osjeti nalet hladnog vjetra.
-Ovuda, reče Kolin.
Skrenuše desno, a Mak ga je sljedio kao odani pas kojeg gazda vodi u šetnju.
Prođoše kroz nekoliko tunela i odjednom se nađoše na mjestu kojem Maku nije bilo poznato. Bilo je jako mirnije tamo dolje, pomisli Mak.
-Ovo je centar grada.
-Vidi se, reče Mak.
Mnogo ljudi prolazilo je ulicama i svi kao da su bili u nekoj žurbi.
-Požuri, nečemo stići na vrijeme.
Mak ubrza ritam, a Kolin se već dosta odmaknuo od Maka.
Prođoše još oko 200 metara, kad Kolins stade ispred jedne stare, ali jako stare zgrade.
-Evo nas.
-Ovdje živi profesor Čarls Monikton.
Mak pogleda u Kolinsa a zatim vrati pogled na staru zgradu. Prozori su bili crveni ali je zid koji je bio smeđ, bio u raspadnom stanju.
Oko prozora su se nalazili neki ukrasi koje je Mak prvi put vidio u životu.
Kolin priđe interfonu i zazvoni na jedno dugme koje Mak nije mogao da vidi. Nakon nekoliko sekundi javi se jedan stari ali mekani glas:
-Halo,
-Profesore ovdje Kolin.
-Koji Kolin?
Mak pomisli da je Kolin čitavo vrijeme lagao da je znao profesora, ali ....
-Kolin, sa Želježničke stanice, pomogli ste mi da se riješim ulice.
-A tiii si Koline.
Kolin se okrenu ka Maku i osmijehnu se. Zaću se zvono iz vrata.
Kolin ih gurnu a Mak krenu za njim kroz vrata.
Hodnik je bio jako širok. Prostirao se najmanje 10 metara. Na zidovima hodnika nalazili su se ukrasi nalik onima na prozorima koji su bili iscrtani crvenim Magnolijama .
-Treba se sada penjati 7 spratova.
-Kako poznaješ profesora Moniktona.
-Duga ti je to priča moj prijatelju.
-Ispričaj mi je, ionako nemamo šta raditi a treba se peti 7 spratova.
-Dobro, ispričaću ti je ako tako zeliš; pažljivo slušaj.
XVIII
Do svoje 10 godine živio sam sa majkom ocem i sestrom. Bili smo sretni, imali smo sve što smo željeli. Dobar život, išli u jako kvalitetnu privatnu školu, čak smo imali svoj vlastiti restoran koji je naš otac vodio.
Rano ujutru, majčine ruke bi nas dirale po obraze a sunce bi nas milovalo. Ja i sestra Elizabeth smo se dobro slagali. Svako jutru išli bi zajedno u školu. Ona je bila 7 razred a ja 8. Nakon škole svraćali bi do Ujka Denis-a po besplatan donat . On je bio brat od mog oca. Umiljatog i vedrog karaktera, sa zelenom keceljom i bijelom kapom, kao neki smiješni kuhar bi nas čekao ispred njegove slastičare.
Jednog dana direktorica škole Gđica McGregor je ušla u moj razred i rekla:
-Kolegice, jel mogu samo da posudim Kolina.
-Naravno.
Odmah sam znao da nešto nije bilo uredu. Da nas direktorica zove u njenu kancelariju nije bio slučaj, osim kad bi se desio neki problem.
Taj poziv je promjenio moj život, ne samo moj nego i život mog oca, moje sestre, moje ćitave obitelji.
Kroz suze sam ušao natrag u razred i brzo spakovao svoje stvari.
Direktorica mi je rekla da odem kući. Odmah sam otišao po svoju sestru i krenuo kući. Na putu do kuće sam mislio na samo jednu stvar:
¨Da li je uredu¨, ¨Šta joj se desilo¨, ¨Kako je to moguće¨
Kad smo došli kući, otac nas je istih stopa odveo u bolnici.
Moja majka je dobila moždani udar, rekao nam je otac. Nisam mogao da vjreujem. Kroz tonu suza koje su mi lile sa lica gledao sam tada u blijedog oca, koji nije znao šta da radi.
Iste te noći majka nam je preminula. Kažu da doktori nisu ništa mogli uraditi.
Nakon toga sve se promjenilo. Na sahrani moje majke bilo je mnogo ljudi, ali kao da nije bilo nijednog. Svi su bili nekako mrtvi, niko nije pričao.
Ja sam ostao još punih 5 dana na njenom groblju. Sjećam se da je te iste noći padala kiša. Nebo je izgledalo tmurno. Sječam se da nije bilo nijedne zvijezde, kao da su i one tugovale za mojom majkom. Samo je tada mladi mjesec ostao tu, bacajući svoje zrake u nebo, praveći od te velike plave pustoši zlatni sjaj.
Kako je vrijeme prolazilo sve više i više smo osjetili njeno odustvo. Nije bilo više onog majčinog dodira, morali smo se sami snalaziti, sami kuhati hranu, sami se oblačiti.
Nismo više ja i sestra išli zajedno u školi, ne sječam se da bi ikad progovorila. Skroz se zatvorila. Nije više izlazila u grad, nije više pomagala meni oko kuće, ništa.
Nije više bilo Ujka Denis-a, nije više bilo donata. Svi su nas napustili.
Čak su nas i drugovi napuštali, i naša porodica također. Svi su nas prepustili sami sebi.
Otac kao da je propao u zemlju.
Svaki dan bi dolazio sve više i više pijan kući. Dešavalo bi se da je čak tukao moju sestru. Maltretiralo je moju sestru a ja bi sjedio u susjednoj sobi prekrštenih nogu i slušao udarce koju su odzvanjali od crnog kožnog kaiša.
Nekad je i mene udarao, pa su mi se drugari u razredu smijali na času Tjelesnog odgoja.
-Aaaaaaa, vidi Sheparda, otac ga tuče govorili bi gromoglasnim smijehom.
Ali vremenom je prestao. Bilo je dana kada uopće nije dolazio kući.
Samo bi upao u kuću i uhvatio bi me za rukav i pitao:
-Sine imaš li starom ocu dati nešto novca.
-Nemam, rekao bih.
A kad bi to rekao odgurnuo bi me tako jako da sam jednom pao na njegovu staru stolicu i rasjekao glavu.
Pare su nestale, restoran je bankrotirao nakon što je moj otac trošio sve pare na cigare i alkohol.
Dane bi provodio sam u kući, ja u jednoj a sestra u drugoj sobi u kojoj je prolazila kroz noćne more.
U školu smo prestali ići. Nismo imali čime da platimo.
Ubrzo su nam ukinuli i režije: Struju, vodu i plin.
Zimi bi ložili stara drva u peć koji je pripadao našem starom djedu. Nekad sam morao ići usred noći po ulicama, tražeći komade hrane koju su ljudi ostavljali među kontejnerima da nebi umrli od glada. Nekad bi pronašao neki posao za koji funt. Ali to nije bilo dovoljno.
Brzo se pročulo da mi je otac umro, kažu od predoziranje drogom.
Iako je bio opak i neodgovoran, ponovo mi ga je bilo žao jer je ipak pomogao u boljem dijelu našeg života.
-Jako tužna priča reče Mak u suzama, ali gdje se tu spominje profesor Čarls.
-Polako prijatelju moj, sve će doći na svoje mjesto.
Kako smo ostali sami, socijalna služba nam je dolazila na vrata. Htjeli su da nas odvoje, htjeli su da nas daju drugima, da nas odvedu u domove.
To moja sestra nije mogla da izdrži.
Počela je bježati, probao sam je nagovoriti da ostane ali nisam uspio. Jedne noći je pobjegla i od tada je više nisam ni vidio ni čuo. Neki su mi ljudi rekli da je otišla za Liverpool ali......
Jednog dana, neko mi je zvonio na vrata. Mislio sam da je ponovo Socijalna služba, pa sam se pravio da niko nije bio kući, ali nije bila Socijalna služba.
-Kolins sine, otvori vrata ovdje Čarls Monikton.
Nisam znao o kome se radi, ali sam sa dozom straha otvorio vrata.
Bio je to sijedi čovjek.
On mi je pomogao, znao je moju majku, i rekao mi je da bi ona isto pomogla njemu da se profesoru nešto desi.
Davao mi je nešto para, naučio me kako da preživim, čak bi mi nekad nalazio posao da sebi zaradim nešto novca.
Desilo bi se da nekad prespavam kod njega. On mi je rekao za ono mjesto gdje smo bili i gdje si ti Mak prespavao.
Pogleda ga Mak i reče:
-Znači tako.
-Mogu ti reći dragi moj prijatelju da mi je drago što si se uspio izvaditi iz krize, ali također mi je žao što si sve to preživio.
-Ma ništa, to je sada prošlost.
-Eto sad znaš kako sam upoznao profesora.
Kako je odmakla ova priča Mak i Kolin su se našla ispred vrata Prof. Čarlsa Moniktona.
-Evo nas rekao je Kolin.
Eto komentari dobrodosli
Pozzzzzz
Zapravo nije bitno da li imamo pare, imovinu, materiju opcenito, bitno su osobine poput postenja, ponosa, dostojanstva, covjecnosti jer to bi trebao biti cilj svakog zivota i tome nas ovo uci.
Pa odluči hoćeš li pisati kako se piše zapravo ili na našem jeziku.