Pop cira i pop spira!

Glava prva

U kojoj su opisana dva popa, dve popadije i dve popine cerke iz jednoga sela u Banatu, u kome su parohijani bili tako pobozni da su badava mleli svojim popovima brasno u suvacama.

Bila dva popa, - ali ne ona dva popa sto su jednom ostali sami u svetu, pa se svaki od njih tuzio i tesio da bi mu daleko lakse bilo zivotariti, samo da nema onoga drugog, - ne, dakle, ta dva popa, nego druga dva, i ziveli su u jednom selu u Banatu. Koje je to selo necemo vam kazati, da ne bi selo, ni krivo ni duzno, potrzali i izlagali ga podsmehu, posto ono nije ni najmanje krivo za sve ovo sto ce se u ovoj pripoveci pricati. A posle, ako cemo sta, ono i nije selo, nego varosica. Ta koliki je samo onaj veliki sokak s kraja na kraj, pa koliko tek malih sokaka ima, a svi su siroki! Zato nijedan nije kaldrmisan, a nije nikada ni bio. Istina, podsmevaju im se Temisvarci da su im varoske krave pojele trotoar, ali to je samo jedna pakost, jer trotoara zaista nikada nije ni bilo. Kada padne kisa i nacini se blato, poloze cismeni mestani po zemlji pored zida, koliko da covek prodje, tulaju - kukuruzovinu - a krave naisle, pa valjda, kao beslovesna stvorenja, pomislile da je to za njih postavljeno, pa pojele tulaju, koja je kao sto je svakome poznato, njihova hrana; a to video nekad neki Temisvarac, pa, kao covek, ispripovedao, i sad ne dadu nikako mira ljudima, nego ih diraju jednako za prozdrljivost njihovih krava. Ali je zato i bilo svasta. Bilo je batina, pa, bogme, i razbijenih glava. I od toga doba manje ih diraju. Osobito u selu ni za zivu glavu niko to ne sme ni da spomene; stavise, sad jos hvale mesto da je suvo i ocedno, i da mu i ne treba trotoar. No, medjutim, nije bas ni tako. Naprotiv. Ispred svake kuce ima jendek pun vode, koji se nikad ne prazni; jer taman da presusi, a ono po "Beckereckom velikom kalendaru" udari blagoslov iz neba, i jendek se napuni opet kao sto je i bio, i nudi i mami na uzivanje i danju i nocu. Danju gaze po vodi komsijska decurlija i krase turove, a i nocu je jedna lepota slusati zabe kad pocnu da pevaju. Pojedine pevace vec poznaje sav komsiluk po glasu. Tako, na primer, jedan se zabac vec nekoliko godina dere koliko ga grlo donosi; ima glasinu kao bik, pa se cuje sa pola atara koliko je grlat. Niko ga nije dirao, pa cak ni nestasna decurlija, koja su posle kise onako rado i veselo gazila po bari, ni ona ga nisu dirala; po svoj prilici, tu je docekao duboku starost, i posao tragom starijih svojih.
Mesto je bilo veliko, a pobozni parohijani tako imucni da su komotno mogli ne dva, dva puta po dva popa izdrzavati, zajedno sa njihovim popadijama i cerkama. Paori su bili pobozni ljudi, te drzali svecare, a popovi im sekli kolace, pa novaca dosta. Bilo u selu dobrih momaka na zenidbu i lepih devojaka na udaju, a rogljeva u selu dosta bas kao praznika u godinu, pa svakog praznika ili nedelje na drugom roglju igra kolo, pa se sve pozaljubljivalo jedno u drugo sve do usiju. A najcesce
se ipak skupljali i igrali na roglju kod Nece birtasa, gde je pod jalovim dudom igralo kolo. Svirac svira tako cele godine, a kad se obere kukuruz, onda se zna sta je njegovo. On niti ga seje, niti okopava, pa opet njemu dobro; njegovu kukuruzu ne moze da naskodi susa. Zato se i govorilo po selu kad neko za nesto ne mari: "E", vele, "mari on za to k'o Sovra gajdas za kisu", ili: "Tice ga se to mnogo k'o Sovre gajdasa susa!" On ponese samo gajde, pa kad ga zapitaju: "Kuda Sovro?" a on im veli: "Idem da okopam ku'ruz!" A umeo je djavolski lepo da svira i da namiguje, onako krivovratast. Beckerecki notaros kad tera kera - obicno posle asentirunga - ne moze bez njega; odmah: "Daj Sovru", veli "daj, daj desnu ruku nasu", veli gospodin notaros, pa mu zalepi pola desetice na sesir, a Sovra duva za onu drugu polovinu kao besan. A u kolu kad svira, pa kad stane pred neku gazdacku devojku pa svira, a ona zna ko ga je poslao pred nju, pa samo gleda ulevo u zemlju, pa sve veze, dok se ne oznoji ispod nosa, pa dobije kao neke male brcice kao od rose. A i samo srce drukcije se razdjipa kad Sovra svira. A u kolu je sve bilo zaljubljeno; svak ima svoju, pa ne da drugom do nje, nego se kolju kao kere svake nedelje.
A sto se zaljubljivalo, to se ponajcesce i uzimalo. A kad dodje do svatova, onda nije dobro samo mladi i mladozenji, ne dobijaju samo oni svako svoje, nego i drugi svet. Pa kad dobro prolazi i kad se lepo provodi Glisa Sermijas, koga obicno niko i ne zove u svatove, - jer kad se slucajno opije, a to je redovno slucaj kod njega, tera svakoga da peva pesmu: "A-a-a, dragi brate komsija, Ako 'oces veseo biti, A ti moras s nama piti", pa sipa za vrat vino; a i inace je nesnosan, - onda zlo i naopako, da se ne provede lepo i ne prodje dobro i gospodin popa, koga narocito zovu, i najuglednije mu mesto daju za stolom, jer zbog svatova je valjda i postala ona rec: Trista, bez popa nista".
A gospodin popa sedne tako u procelje, otpeva jedno "Glas gospoden na vodah", a zatim samo zahteva i izvoleva. Jede revnosno i zaliva jos revnosnije, a kaparise najrevnosnije; tek ce reci: "Brat-Mijo, ne budi vam zapovedjeno, dodajte mi, molim vas, iz onoga tanjira onu trticu! Cudim se sta mi to sve fali!"
Ili:
"Gospodine-domine", obrativ se Kipri notarosu, "molim vas lepo, malo od onih krofni iz onoga tanjira tamo, cini mi se da su te tamo malo rumenije a bolje narasle". A svaki pop cudo sto voli krofne! Otkud sad to, bog ce ga sveti znati; ali to je nepobitan fakat, poznat svakom pravom sinu nase svete pravoslavne crkve. I jedan i drugi pop iz ovog mesta gde se nasa prica razvija, mogao je zacudo i za pripovest mnogo krofni pojesti. Vec cisto covek da ne veruje! Za jednoga od ove dvojice, i to bas, bogami, bice za pop-Ciru, pripovedaju da je u jednim svatovima pojeo punu jednu veskorpu krofni, i to za ono kratko vreme dok je pre rucka
kurisao domacici. A domacica stoji kraj ognjista, zajapurena od vrucine i od uzbudjenja i zadovoljstva sto je stvar svrsena i zet upecan, pa samo vadi krofne i baca ih u korpu iza sebe. Pa dok se domacica zabavlja oko one sto cvrci u velikoj gvozdenoj serpenji i prevrce je, dotle ovaj uzima onu iz korpe.
- I-ju, gospodin-popo, bas ste vi vrag! A di su krofne? - pita ga zacudjena domacica.
- He, he, pojeo ih, milostiva!
- Ta, i'te, vi se samo salite; di ste i' sakrili?
- Pa pojeo, milostiva!
- I-ju mene zalosne! Zar tolike krofne?!
- He, he, iz vase ruke, pa ne zna covek sta je dosta!
A domacica samo cuti, a sta mu je u sebi pomislila - to smrtnom coveku naravno da nije poznato! Ali to mu nista ne smeta - ni njemu, pop-Ciri, a ni pop-Spiri - da posle sedne za sto i da sa ostalim gostima jede redom sve, ne htevsi, valjda, kao dobar pastir ni tu da se izdvaja od svoje poverene mu pastve, nego sedi kao stanac kamen ili kula svetilja kraj mora, nepomican na svom mestu, dok se sve oko njega ljulja kao talasic na uzburkanom moru. Sve se oko njega za stolom menja, jedino on sedi nepromenljiv. Neko se digne da igra, nekoga odvedu, a neki sam, onako bez icije pomoci, padne lepo pod sto. Sete ga se i nadju tek onda kad ga zena potrazi: "A di se to deo moj covek?" pita zena, dokle ga ne nadje pod stolom. "Jao, teretu moj!" vice zena i dize ga. A gospodin popa samo sedi. U dvadeset i cetiri casa tek ako se jedared dize da vidi, veli, konje, ili kolut oko meseca, na kom su kraju stapci, ili kakvo ce vreme sutra biti. A zatim opet sedne. I opet se menjaju tanjiri, donose ciste case i hladno, skoro natoceno vino. I to tako traje sve do medljane rakije ujutru, kad se gospodin popa iskrade, da mu ne bi pijani svatovi iz silne pocasti pridali Sovru gajdasa da ga prati do kuce.
A sto se u selu vencalo, to je potpuno znalo sta radi; znalo je duznosti i zadatke bracnoga zivota i krajnji mu cilj. I oba gospodina popa imadjahu dosta posla, a prema tome i prihoda krstavajuci novorodjenu decu po selu.
Malo koji dan da ne dodje gospodin-popi, jednome ili drugome, Arkadija crkvenjak, pa ne otpocne otprilike ovako:
"Gospodine... mole vas da dodjete... cekaju vas u porti pred crkvom, da krstite novorozdenog mladenca muzeskog pola Neci prekajcu". - Arkadija je, kao i pop Cira, mrzeo na Vuka i njegove reforme, po kojima se covek ne moze razlikovati od paora.
Gospodin popa ode u crkvu da krsti, a posle krstenja ide kuci detinjoj, gde ga poziva otac na rucak. Na vratima ga docekuje Neca gologlav i malo postidjen, poljubi ga u ruku, pa samo veli: "He, sta znate, gospodin-popo, gresni smo ljudi!" A kad se dobro naruca i vrati kuci, donese svacega, i peskira i peskirica, i sarenih torbica, i novaca. Popa broji novac, a brk mu se smesi; broji i prica o detetu kakoje krasan, napredan hriscanin. A gospoja popadija radosna, boze, pa voli popu, kao da su se tek juce uzeli, pa misli u sebi: "Ta ne bi' se menjala ni sa vicispanovicom."
Ponekad se gospodin popa pomalo, boga mi, i zacudi kad mu tako dodje Arkadija crkvenjak, pa ga pozove da krsti.
- Za koga ono rece? - zapita nekiput gospodin popa crkvenjaka.
A Arkadija uvija ponizno glavom, smesi se, a sve polako trlja ruku o ruku, kao da pere ruke od necega, pa veli:
- "He... ta... da dodjete, gospodine, da krstite... ovaj... Vuji Irosu... muzeskog je pola... sincic. Dobio sincica, pa k'o jabuka, dete zdravo k'o tresak! Kaze frau-Cverkenmajerka, babica, da svoga veka jos nije vid`la tako dete zdravo pa grlato... trinaest i po funti, kaze, tesko, a dere se k'o mali bik... Cuje se jos od vincilirove kuce larma u kuci. Jedno cudo...
- O maj! I jeste cudo! A kad brz'? - cudi se popa.
- Pa vec nekoliko dana ima kako je... - ublazava Arkadija.
- Ta znam, znam, al' opet... Kad je ono bilo? U januaru... e, a sad imamo juli mesec. H-e-e-e! - vrti gospodin popa glavom. - Vi's, molim te! A-a-a, vrag im babi! Ako je iros, bas se iroski i vladao! A, obesenjaci jedni!... No, nista, nista; sta je, tu je! Moglo je biti i gore! - izvinjava gospodin popa svoje ovcice.
- He, he... deca... vragovi. Sta znate!? Dzak buva, he, he! - veli Arkadija i dodaje mu usluzno i ponizno sesir i stap, koji je bio onake forme kakvi su obicno protojerejski stapovi, a doneo mu ga je na poklon s jednog vasara majstor Leksa, leceder, jos pre nekih dvadeset godina.
A desi li se kakva nesreca u selu da, na primer, neko u selu umre, i tu kako kome, ali gospodin-popi opet dobro. Ako bogatiji umre, oglasuju ga sva zvona i cinodejstvuju oba popa; a ako siromasniji, onda, naravno, samo jedan pop. Ide, pa malo peva on, malo crkvenjak, a malo djaci, tako naizmence. Dok crkvenjak ili djaci pevaju, gospodin popa misli u pameti, ili se razgovara o stanju i imanju usopscega, o testamentu i naslednicima, o procesu i fiskalima, i vec o tako necem sto bi spadalo u taj krug stvari. Posle pogreba crkvenjak odnese odjejanije i trebnik, a popa ugasi i zamota svecu u dobivenu cicanu ili svilenu maramu. - Bilo ih je svakojakih, ali je gospodin popa najradije primao one svilene. - I jos tu na groblju pokupuje od dece - koja su takodje cinodejstvovala, noseci krst i cirake i ripide - sve njihove marame i pantljike; pokupuje budzasto, po cetiri krajcare maramu. "Dede, deco", veli im gospodin popa, "dajte vi to popi, a popa ce vama grosic-dva dati za to!" Kupi, pa i to poslje kuci. Od tih stvari posle gospoja popadija izabere sto joj se dopadne, a ostalo dobije u platu kakva Zuza ili Erza, Madjarica naravno, pa se sve sareni od pantljika kad prodje sokakom, da ti je milina pogledati za njom. Prolazi, pa unesrecava svet, a najvise one tanke i nafrizirane berberske kalfe. E, ne moze covek, pa da mu je srce od kamena, a da se ne osvrne za njom i ne da oku prijatna prizora i uzivanja. Sareni se od silnih pantljika kao slobodno medjunarodno pristaniste od barjaka na raznim eskadrama. Nek se zna sto je gospodin-popina sluskinja!
A gospodin popa cesce i ne dolazi kuci, nego s groblja pravko kuci usopscega na dacu. Tu su skupljene ozaloscene komsije i neutesni rodjaci, i oni sto su zadovoljni s testamentom, a i oni drugi sto se spremaju da dignu proces i da ga obore i na taj nacin spasu dusu miloga pokojnika od jednog tako teskog greha kao sto je nepravedan testament. Gospodin-popi opet najuglednije mesto. Sede svi i jedu. Niko nista ne govori, nego cute i jedu i piju pogruzeno, kako pravoj tuzi i zalosti i prilici. Piju za pokoj duse.
"He, moj Proko, moj Proko", ili kako vec bude ime pokojniku, uzdise Glisa Sermijas, pa pruzi ispraznjenu casu da mu se natoci, a ruka mu drhce. "Moj Proko", nastavlja Glisa, a glava mu pala od zalosti na grudi, "da je sreca da ti menikana ovako pijes za spokoj duse, a ne ja tebikana! Ta tebi je bar bilo jos dana zapisato, a ne ja da se vucem po svetu ovako brez tebe, brez svoga najblizeg, kas'ti, brata i prijatelja. Ta i onaj bog, boze me prosti, uzima sto je bolje! Eto ja i gospodin popa, mi cemo jos sto godina ziveti i muciti se! Proko, dobri druze, da si da vidis tvoga Glisu kako se zlopati!" uzdise Glisa, iskapi casu i spusti glavu na sto.
I svi tresu zalosno glavom i hvale pokojnika. Iznose mnoge vrline njegove, od kojih za mnoge niko zivi dotle nije znao, a najvise zna da pripoveda kakva Vavika ili Betika, kakva Svabica, koja se tu nasla i bila na usluzi zbunjenim domacinima. Prica svojim nakaradnim srpskim jezikom, i unosi sale i smeha u sumorno drustvo. Pa i gospodin popa bi ustajuci rekao dobro za pokojnika: "Bogme", veli on, "selo ga nece jos dugo drugog takvog imati; to ja samo kazem: Proku necemo lako naknaditi".
Eto, tako je otprilike ziveo gospodin popa u selu, a koji bas popa poimence, mislim da nije bilo nuzno dosad da kazem, jer je davno receno da su svi popovi jednaki, jedan ko drugi. A, posle, i pravila poetike vele da treba sto vise probuditi radoznalost u citalaca, a to je, mislim, dosada vec prilicno postignuto. I sada bih vec mogao i da kazem i kako su se zvala ta dva popa. To su ona ista dva popa cijim sam casnim imenima kao naslovom ukrasio ovu pripovetku; to su pop Cira i pop Spira. A obojica su imali jos i svoje nadimke: pop Cira se zvao i - pop Hala, a pop Spira -pop Kesa. Zasto su onog prvog prozvali pop Hala, culi ste, a zasto
ovog drugog pop Kesa, cucete.
Ovaj nesrecni nadimak, na koji se pop Spira onako isto tuzno kao i pop Cira na svoj, dobio je on odavno. Ako je verovati onome sto prica gospoja popadija Cirinica, a to je rodjenih usta cuo i zabelezio sam pisac, vele da je dobio taj nadimak otuda sto se odavno, jos prve godine, kao mlad popa, zaboravivsi svoj nemesag, pa cak i cin, umesao medju onu gomilu koja obicno saleta kumova kola pa se dere: "Kume, izgore ti kesa!" i sto je najstrasnije i najneverovatnije u svoj toj pripoveci, vele da se i on bas svojski gurao kad je kum nekoliko puta bacio medj svet punu saku krajcara, dvogrosaka, pa cak i nekoliko seksera. Na jedan tako bacen sekser vele da je tako cilno poleteo u neku baricu i zabo se u nju glavacke i stajao usadjen kao struk luka. Od to doba vele da su mu dali nadimak pop Kesa, pa ga i danas jos uvek tako zovu kad on nije tu, iako je on davno i davno drugi covek.
I jedan i drugi odavno su u tom selu, jos otkako su se ozenili, a ozenili su se cim su svrsili u Karlovcima bogosloviju, a ovu su svrsili pre dvadeset i vise godina. Ozenili su se iz istoga mesta u kome danas popuju. Pop Cira uzeo gospodin-popinu, a pop Spira tutorovu cerku; nijedan iz ljubavi. U oglasenom stecaju za parohiju bilo je mnogo drugih uslova, a za ovaj su culi tek kad su se prijavili. Bili su obojica malo pomatoriji, vec uveliko bradati klirici. I oni prime i taj usmeno saopsteni im uslov i ozenili su se, jer cak i crkvenjak, predsestvenik danasnjeg crkvenjaka Arkadija, znao je da ce parohiju dobiti samo oni koji se budu hteli ozeniti tim dvema lepoticama. Sta je, dakle, i ostalo svrsenim kliricima i kandidatima nego da se ozene njima. Lepe one, a lepe i parohije, - uzese se, i ne pokajase se nigda.
Od to doba jednako su lepo ziveli. Za to vreme mnogo se stosta promenilo, samo je vrednost njihova supruzanska ostala ona ista, ona stara. Kao vino iz podruma pop-Spirina, ili rakija iz podruma pop-Cirina, sto starija sve bolja, - tako i paznja i ljubav supruzanska bila je sve solidnija. Ali opet se nesto ipak izmenilo. Izmenili se telesno oba popa i obe popadije. Kad su pre dvadeset i vise godina dosli u selo, kao svrseni klirici, bili su obojica suvi i mrsavi kao bogoslovsko blagodejanje, a sad obojica debeli kao narodni fondovi. Ne znam ko je deblji, pop ili popadija. I jedna i druga popadija izgleda mala, siroka i temeljna kao ona figura na gospodin-notarosevom stolu, u kojoj gospodin notaros drzi trafiku, a to je jedna zenska prilika sira neg duza, pa se gornja polovina digne a u donjoj stoji duvan i uvek je vlazan.
A tek popovi kako su bili ugojeni! Mantija samo sto im ne prsne ispod pazuva, a pojas nikako da se skrasi na trbuhu nego sve bega pod bradu i blize vratu.Poneko od bolje poznatijih se usudi da dirne, na primer, pop-Spiru za to, pa ce mu tek reci:
- Ama zasto vam, gospodin-popo, ne stoji taj pojas na svome mestu?
- He-he! Zasto? Kako zasto, - odgovara mu pop Spira - pa gde da stoji? Njegovo mesto i jeste bas tu gde ga vidite. Nije meni odlilkovan trbuh, pa da na trbuhu stoji, nego je moje cisto srce nagradjenol, pa zato je tako odskocio, da srce pokrije i odlikuje. Ta kolajne i vise na grudima; a koga ste jos videli da mu vise na trbuhu?!
A bilo je zaista i nagradjen, jer pop Spira je imao crven, a pop Cira samo plav, obican pojas. A to je bila formalna jabuka razdora izmedju popova, a jos vise izmedju popadija. Jer ljudi se umeju, kao sto je vec poznato i ne treba dokazivati, malo i umeravati i politicki vladati, ali zene, zene bogme ne umeju! Koliko je samo puta pop-Cirinica rekla kad su joj spomenuli pop-Spirin crveni pojas: "Crveni pojas! Uh sav mi je crven kad ga vidim; pa i onaj ko ga spomene. Ko ti jos nece dobiti crven pojas!"
A ako je verovati pop-Cirinici, i jeste ga malo cudnovato dobio. Ona veli da ga je pop Spira dobio samo zato sto je jedanput u jednom uzem drustvu pevao pred njegovim preosvestenstvom i ekselencijom gospodinom vladikom uz tamburu neke murjanske pesme, kaze da je pevao: "Vino pije Dojcin Petar", i "Katice prehvalna, svem svetu javna". Pop Spira je udarao lepo u tamburu, a ima jos sad, posle toliko godina, divan glas.
"Eto, to je pevao", veli pop Cirinica. "Nema tu nikakvih drugih zasluga, nego pevao pred Njegovom Ekselencijom neke pesme, one, znate na froncle pesme, a Ekselenciji se dopale, pa mu poslao crven pojas kad se vratio u rezidenciju. Mesto da dobije po nosu, k'o sto je vec nekoliko puta i zasluzio to, on jos odlikovan!... Tek stogod i od Ekselencije!" veli ljutito pop-Cirinica i brise usnene uglove.
Tako je pricala cesce, ljutila se i dodavala da je zacudo uvek srecan taj gospodin Spira. Uvek se izvuce iz malera, pa da je ne znam kakav. A tu je mislila na onaj slucaj kad je njegovo preosvestenstvo vladika pravio kanonicnu vizitaciju po svoj eparhiji, pa nije zatekao na vreme pop-Spiru na duznosti.
Banuo jedared iznenada gospodin vladika u selo, a bas je bila nedelja. On pravo u crkvu na jutrenje, kad ali jos nema pope, a zvonilo vec. A gospodin vladika ode u oltar, pa poce da sluzi. Crkvenjak Arkadija kad sidje sa zvonare pa vidi da je u oltaru, lepo se skameni covek, vecma nego kad mu se na snu javio sv. Nikola i naredio mu da kaze Janji Grku da kupi crkvi treci polilej i da povisi crkvenjaku platu. Arkadija je bas svakojakih cuda video: s pokojnima se razgovarao, poznavao nekoliko vestica u tom i okolnim mestima, bio posrednik izmedju ugodnika bozjih i ljudi gresnih, - ali ovo je cudo prvi put sad doziveo! Odmah se pribere i zamoli staroga Orestiju kovaca da drzi onu njegovo pevnicu dok on caskom ne ode. Orestija, koji je vandredno pevao i kitio i dizao obrve pri pojanju cak i na teme, rado se primi toga, a Arkadija polete kao bez duse pop-Spirinoj kuci, koja nije daleko bila, pa se razderao jos s avlijskih vrata.
- Brze, gospodine, maler... nesreca, velika nesreca...
- Naopako! Kakva nesreca? - izlete pop Spira. - Kako, kako? Da se nije otkinulo klatno pa poubijalo jadnu decicu?
- Nije - vice Arkadija sav zaduvan - nego nesto jos gore! Dosli su Njegova Ekselencija Gospodin Vladika... Eno usli su u sam oltar i poceli da cinodejstvuju, da sluze sami jutrenje.
- Vla... vla... vladika! Jao, naopako! - rece pop Spira i stade zablenut i skamenjen. Da je cosavi pater Inocenc iz Temisvara pustio bradu i brkove i metnuo kamilavku po cinu reda sv. Vasilija, pa dosao i stao pred njega i zamolio ga da ga pokrsti i prevede u nasu pravoslavnu veru, - ne bi se zaista vise zacudio pop Spira nego sad kad je ovo cuo. Grom, pravi, formalni grom iz vedra neba.
- Brzo, gospodine, brzo! - zuri ga Arkadija, i polete na vrata natrag crkvi, a pop Spira za njim.
Obojica lete pravo crkvi.
-Ej, naopako mi zvonilo! - huce pop Spira i juri za Arkadijom, drzeci se obema rukama za trbuh koji mu je otezavao trcanje. - A jao, nesrecni Spiro, sta ces sad?! Ode ti brada, k'o da je nikad nisi ni imao; odose lepo i brada i brkovi!
- Dace bog, pa ce valjda dobro biti! - tesi ga Arkadija.
- E, lako je tebi, ti ne zavisis od njega. Nego, reci-der, boga ti, sta da radim, jao, sta da radim? Ti si sad pametniji od mene.
- Ne znam nista! Od stra, gospodine, ne znam ni kako mi je ime - veli Arkadija. - Ali valjda ce mi usput sto pasti na pamet, - veli, a izmakao ispred popa.
- Pa sta sad da radimo, brat-Arkadija? Pomagaj, ako boga znas, - rece jako zaduvan pop Spira kad stigose u portu.
- Ta, ja sam se i setio, ali ne znam 'oce l' stogodj valjati - veli Arkadija. - A kako bi bilo, onako, gospodine, da kazete da sam se bajagi ja zadocnio kao bolestan, a ja i tako od Ekselencije ne zavisim, nemam s njime nista, da prostite, k'o ni vetar s opaklijom, pa da me vi niste zatekli u crkvi, pa ste se vi sami onda popeli na zvonaru i zvonili jutrenje!
- O, bog ti pomogao! - odahnu pop Spira. - Vrlo dobro, tako cemo i kazati.
Pa tako i uradise.
I pop Spira se lepo izvukao iz skripca, a bio je vec ziv obamro! Nije sala, vladika; onako strog covek!
Vladika ga saslusa i poveruje mu, pa ga stavise jos i pohvali za smirenost i revnost njegovu u sluzbi oltaru i zvonari. Nazvao ga je cak stolpom pravoslavija. I gde god je posle bilo prilike, pohvalio je dobroga pastira paroha Spiru, a vidljiv dokaz i znak toga njegova zadovoljstva i blagonaklonosti bese onaj crveni pojas, na koji toliko vikase pop-Cirinica.
"Zbog pesme, ni zbog cega drugog!" govorila bi gospodja Cirinica kad god bi se povela rec o tome. "Nista drugo, slatka moja. Sad ako sam ja zasluzila crven pojas, to je i gospodin Spira!" zavrsila bi sapcuci pop-Cirinica.
No, kako je gospodja popadija govorila, zato ipak ne treba niko da pomisli da su se oni, ne daj boze, mrzeli. Ziveli su oni vrlo lepo, kao sto, naposletku, i prilici popovskim kucama, koje treba da posluze kao primer ostalom stadu i parohijanima.
Ziveli su, kao sto rekoh, vrlo lepo. Kad pop Spira zakolje svinje i napravi disnotor, sto ce reci svinjsku dacu, a on prvo poslje pop-Ciri od zaklanog svinjceta i kozurice, i masti, i kobasice i krvavice, pa ponekad i neku svarglu, ma i najmanju; tako isto radi i pop Cira i salje pop-Spiri. A primeru supruga svojih sledovale su i domacice. Kad bi se sto umesilo u jednoj, slalo bi se od toga i u
drugu kucu, s primedbom da nije bas ispalo onako kao sto se zelelo, i molbom da iskreno i bespristrasno ocene kako im se dopada milihbrot, torta, strudla, kuglof i tome podobna testa.
"Ah", rekla bi sva zadovoljna i srecna gospodja Cirinica redjajuci kiselu strudlu po tanjiru da poslje gospodji Spirinici, "znam da ce puci od jeda gospoja Sida kad samo vidi kako je dobar moj kvasac! Pa kern-strudla lepo narasla, pa mekana k'o dusa. Gledaj samo kako je odskocila k'o federi u kanabetu! Jedna lepota! - Boze, boze, cisto bih sama odnela, samo da je vidim kakvo ce lice da napravi kad je vidi! A njena strudla od prosle nedelje bila je spljostena k'o slepacka pogaca, k'o da je spram mesecine pecena. Ovoliko ce odskakati od zemlje od one njene pakosti, bestija debela, samo kad vidi", veli gospodja Cirinica i pokazuje neverovatnu visinu do koje ce gospodja Spirinica poskociti od silne pakosti, i daje tanjir cerci svojoj da ga odnese u komsiluk.
A posle rucka odmah otrca preko puta da ih zatekne za stolom, da na licu mesta vidi efekat koji je proizvela svojom kern-strudlom.
- Bas cu vas nesto zamoliti, slatka gospoja-Sido, pa ma se ljutili na mene, - rekla bi gospoja Persa, pop-Cirina lepsa polovina, onoj drugoj popadiji - sve se kanim da jedared dodjem kod vas na jedno pola dana, pa da vi mene lepo naucite kako vi to pravite one vase cuvene puter-krofne. Vi to zacudo lepo umete i nadaleko ste se proculi cerez njih. A ja, djavo bi me moj znao, meni nikad ne ispadnu za rukom. Sta sve ne radim, pa ne valja! Ne valja, vidim i sama!
- A, dabome, nije nego jos nesto! - cifra se gospoja Sida.
- Ne, ne, bez sale vam kazem. Koliko sam se puta sita naplakala zbog toga. Uvek mi prebacuje moj suprug. Jedared sam se bas naljutila pa mu rekla, kad mi je stao prebacivati sto ne umem tako lepo k'o vi, rekla sam mu... 'ocu da vam kazem, slatka gospoja-Sido, pa ma znala da cete se odmah sad tu naci uvredjena: "A ti onda sto si", rek'o mu ja, "uzeo mene! Bio uzeti gospoja-Sidu, kad ti tako puca srce za njom, pa bi onda imao ko da ti pravi spric-krofne... a i lepsa je od mene, i deblja"...
- Valjda, puter-krofne, hteli ste reci - popravlja je gospoja-Sida, malo ljuta zbog spomenute debljine.
- Ta da, puter-krofne, us'o djavo u njih, boze me prosti! Ljuta sam pa ne znam vec ni sta govorim. Ne mogu ja sve znati; kad mi nije od boga dato da pravim puter-krofne. Ta, boga mi, sta tu vazdan, a sta me je tu okupio! A njemu onda pune oci suza, pa samo namesta pojas i celepus, pa samo kaze: "No, no", kaze on. "Kud ti opet ode!" "Nisam", kaze, "tako mislio. Perso, suprugo moja; volijem ja tebe nego sve puter-krofne na svetu!" A meni onda dodje zao sto sam ga tako ozalostila pa proklinjem i sebe i spric-krofne.
A gospoja-Sidi milo, boze, pa se sve namesta na stolici, a trbuh joj se trese od zadovoljstva, pa je tesi:
- E, gospoja-Perso, tako vam je to u ovom svetu. Svakoga je obdario bog sa po kakvim darom; nije ni u puter-krofnama sva sreca. Nego bas kad ste se toliko kapricirali i drzite da ja bolje pravim od vas, onda s drage volje, kad god vama je zgodno. Dodjite, eto, jedne nedelje pre podne, a povedite i Melaniju s vama. I ona je vec velika; danas-sutra pa ce joj se javiti kakva prilika... pa treba da zna, i nju cu nauciti. Ali, slatka, usluge za uslugu; 'ocu i vas da to kosta nesto...
- Molim, molim, da cujem.
- Samo tako cu vam pokazati ako vi mene naucite kako se pravi onaj melspajz sto se zove: Sace od zolje od kvasca, jer ste vi u tome, moram priznati, pravi majstor. A moj popa opet to, pa samo to voli, kao da je, boze me prosti, svapsko dete.
- He, slatka moja, - veli ponosito gospoja Persa - nije to svakom bas ni dato! Al' zato je trebalo imati dobrog ucitelja, a ja sam ga bas imala! Moja pokojna mama, bog da joj dusu prosti, nije bilo toga testa ili melspajza sto ga ona ne bi znala zgotoviti. Kad ona napravi to Sace od zolje od kvasca, mogla je, sto kazu, i samog cara posluziti! Gospodin Jerotej Draganovic kad je napisao onaj Kohbuh, hteo ga je njoj posvetiti, da sta!
- Verujem, slatka!
- Pa kako je mene moja mama ucila, tako ja sada ucim moju Melaniju.
- Slatka! I moja Jula tako isto. Zna vam ta svasta. Ali kazem vam, slatka, samo jedared da vidi kako se nesto gotovi, odmah ti ona, 'rano moja, trci kuci pa proba. Ima jednu knjigu punu ispisanu. Lepe korice i pise na njima Poesie, sto joj je kupio za spomen na prezent gospodin Sandor, jurat iz Kikinde, a nema nista trukovano, nego sve prazni listovi. A ona, slatko dete moje, sela pa zapisala u nju sve sosove, cuspajze i melspajze kako se pravidu. Sve izlenjirala i ispisala, slatko dete moje. Pise k'o koncelarista kakav; isti njen otac! Ko je uzme, slatka, taj ce bar znati da ima jednu dobru virtsafterku.
- 'Rano moja, znam. I ja je, verujte, slatka, nikad ne delim od moje Melanije i uvek joj kazem da se samo sa njom druzi i na nju ugleda.
Eto, tako se razgovaraju dve popadije.

[Na vrh]


Glava druga

U kojoj vec otpocinje pomalo sama prica, mada se moze uzeti i da je ona produzenje Glave prve.

A kako su zivele popadije, tako su lepo ziveli i popovi medju sobom. Malo koje vece da prodje a da ne ode pop Spira pop-Ciri, ili ovaj onome. Nekako i jednima i drugima izgleda da im je propao ceo dan ako se bar uvece ne vide i ne obidju. Pa tako je to bilo i leti i zimi.
Eto bas u petak, kad i otpocinje upravo ova nasa pripovetka, cim se spustilo vece i vecerali, digao se pop Spira i pregrnuo popadijinu zimsku veliku maramu, kojom se obicno sluzila cela kuca, a u poslednje vreme vec poceli njome pokrivati i testo za kiselu strudlu i krofne, - pa se kreno pop-Ciri preko puta malo povise u sreh, a za njim popadija i kci Juca.
"Ajde", veli, "da malo posedimo; rano je jos za leganje!"
- O, o, o! - zacu se iz pop-Cirine kuce, kad stupise u sobu. - Kakva sreca, kakva sreca! - veli po Cira, pa se dize od stola, brise bradu od jela i ide u sretanje. -Bas dobro te se setiste i nakaniste, a mi, boga mi, skoro zadremali.
"Bestija jedna", misli u sebi gospoja Persa, "mora ona svud svoj nos da zabode! Nista drugo nego je dosla samo zato da vidi sta veceramo. A bas je i potrefila!" kida se gospodja Persa, a smeska se i veli:
- Eh, eh, ama k'o da sam porucila, e bas dobro!
- A mi cekali i cekali, - veli pop Spira - necete li se vi krenuti ovamo k nama. Pa kad vas nema kod nas, eto nas kod vas; pa sad bilo vam pravi ne bilo!
- Iju, gospodin Spiro, sta vam to sada pada na pamet! A ja bas sad malocas s mojim popom razgovaram, pa kazem bas: "Ju, boze, ala da se 'oce nesto, na nasu srecu, setiti pa da nam dodju malo. Cisto mi gluva i pusta kuca bez njih!" Pa sedite! Izvol'te raskomotite se kao kod svoje kuce. Juco duso, sedi tu do Melanije; znam da imate sta da razgovarate.
I posedase svi.
Popovi pijuckaju pomalo i igraju neku staru igru fircig, a popadije uzmu pletiva pa strikaju ili podstrikavaju plave carape, od cijih se sara posle vrlo cesto prave vrlo zgodne i dobro poznate duvankese koje cak i u Srbiju donese poneki testeras. A omladina, frajla Juca i frajla Melanija, samo se cmacu i smese jedna na drugu. Sta se razgovaraju, to ce sam bog znati, sapcu pa se zacene od smeha, nalsone se jedna na drugu, pa se nihaju i smeju tako dok ih mamice ne opomenu da to nije lepo! A kad nastane ceretanje medju devojkama, ogovaranje medju mamama a pijuckanje medju tatama, - prodje ponoc za tili cas. Tek cujes neko sustanje, kasljanje, neke ropce, a zatim kao neko izbijanje. To duvarski sahat izbija. Broje svi, a pop Spira glasno: sedamnaest.
- Oho! - cudi se pop Spira. - Kol'ko to izbi?
- Sedamnaest, ali to je upravo dvanaest... morate uvek pet opcigovati, - veli pop Cira - pa onda je taman tacno toliko sati.
- Pa pre ste opcigovali cetir?
- The, pre onako, a od nekog vremena ovako. Sad ovako poc'o, pa sta mu znate? - veli pop Cira.
- A sto ga ne date da se opravi? - veli pop Spira. - Rek'o bi da je dobar sat... mog'o bi jos da posluzi.
- Ta, man'te ga do djavola, - veli gospoja Persa zevajuci i zaklanjajuci usta - a sta vec nismo probali, i kud ga nismo siljali, pa nista.
- Nepopraviv je! - veli pop Cira.
- Ne da se popraviti, on tera svoje: "Tera Jela sto je zapocela" - veli gospoja Persa. - Dodje mi ponekad da ga scepam pa da ga tresnem na sokak!
Nego i jeste cudan bio taj duvarski sahat. Prava antika, sto nasi kazu. Bio je malo manji od ikone sv. Djurdja, krsno ime pop-Cirino, sa obligatnim ruzama izmedju cifara, koje su arapske bile, a zapisane na davno pozuteloj tabli. I posto bi vec poodavno nastala potpuna tisina i pauza u drustvu, da se njegovo tiktakanje nije culo, - to mislim da nece biti na odmet i njega kao jedno, bar za veceras, tako reci, dejstvujuce lice, opisati i s citaocima upoznati ga. Sahat je davnasnji. Pamti ga gospoja Persa, jos detetom dok je bila, kad je donet; od onog doba pa do danas nisu se vise rastavljali. A u ovu kucu ona ga je donela kao deo miraza svome popi. Onda je jos dobar bio i tacno radio, a danas ne mozes ni da ga poznas, ni onaj ni daj boze. Sad je omatorio pa se prozlio i poludeo; pa se ili usici i na kraj srca je, pa zacuti kao kakva pakosna svekrva; ili se rascereta pa lupa sve kojesta. Dodje mu tako pa se usici, ne znas ni zasto i ni krosto, pa nece da izbija po nekoliko dana; zacuti kao da se sa svima u kuci posvadjao. A posle opet zaokupi jednog dana izbijati, pa ne zna sta je dosta; stane ga lupa kao majstora u kovacnici, lupa kao na larmu, kao da sve selo gori.
- Sta je, stari? - veli mu pop Cira. - Post'o si razgovoran nesto nocas, a? Razbio mu se valjda san, pa izbija! Ne znam samo dokle ce biti tako dobre volje.
- Dokle? Dokle mu opet ne dodju lutke! Tu covek ne ume da bude dosta pametan, - veli popadija. - Jedna muka i nevolja, a nema mu leka!
I doista, ko ga nije popravljao i doterivao, pa nista! Opravljao ga ji Lala pudar, koji je to naucio kao soldat u Talijanskoj, i Nova kovac, koji je znao i tu majstoriju, jer je imao laksu ruku, i jedan vandrokas sajdzija, koga su bili pritvorili zbog kradje prilikom prosjacenja pa ga pop Cira spasao od batina, a on mu onda iz blagodarnosti opravio sahat; a nosili ga cak i u Temisvar nekoliko puta paori kad idu na zitnu pijacu;a i kod kuce su ga svi doterivali, - pa ipak nista! Eno i sad visi na njemu sijaset nekih stvari, samo da radi kao i drugi srecni satovi. Sve to obeseno uz jedno i uz drugo djule. Sto ti tu nema! I noga od nekih starih makaza kojima su nekad sekli krila guskama da ne prelecu u komsiluk, - i dva grdno velika eksera, - i tucak od nekog malog avana, - i parce potkovice, i pola stogla, - i opet mu nista ne pomaze, on tera svoje. Kad mu dodju lutke, on zacuti; deviza kao da mu je: "Sve il' nista", pa nece da proslovi, pa da mu pored sviju onih tereta obesis jos i gospoja Persu, kako je i sama u ocajanju toliko puta rekla.
"Dodje mi da se i sama obesim kraj stogla, da mu bude srce na mestu, pa da vidim 'oce l' onda lanuti, obesenjak jedan!"
A kad se odobrovolji, a on se najpre zaceni kao da hoce da kaslje. Koliko je samo puta nocu prevario pop-Ciru.
"Vi opet, mamo, niste uzeli tej od mekinja, pa sad cete kasljati celu noc!" oslovio bi cesto zabrinuti sin Cira svoju mamu, a ono mama mirno spava, a to sto je pop Cira cuo bio je sahat koji se sprema da izbija. Kad izbija, a on digne toliku larmu da sva zivina iz avlije pobegne kud koje.
"Eno ga, opet se dere matori magarac!" veli ljutito popa.
Pa tako je i veceras radio. Posle onih sedamnaest iskucao je posle cetvrt casa jos sedamnaest puta, pa je ucutao. I sad se samo setalica cuje kao tisler kad rendise sto.
Svi se nasmejase, a zatim nastade opet tisina..
- Boga mi, vec dvanaest. E, vreme je da se ide! - veli pop Spira. - 'Ajd'mo, diz'te se da idemo.
- Ju, zar vec! - zaustavlja ih gospoja Persa.
- Pa vi'te da nas vas sat opominje. Sedamnaest sati; ako to nije dockan, onda nikad nece ni biti.
- Ta man'te ga dodjavola! - veli gospoja Persa.
- Moram, slatka, - veli joj gospoja Sida. - Sutra moramo ranije ustati da ispiremo i razastiremo; nakupilo se ne znas kud pre... a morala sam danas da prekinem cerez petka.
- Onda niste trebali ni dolaziti! - prebacuje joj gospoja Persa.
- Znam, slatka, - brani se gospoja Sida - al' kad covek dodje kod vas, a vi onda ne znate sta je dosta; vi onda formalno zarobite coveka! Aj'te, deco, dosta je bilo ceretanja, ostavite sto i za sutra - rece i prekide razgovor devojkama, a ove bas saputale o Saci hirurgu, kako obesenjacki pogleda i ceslja kosu: "A sokak sve mirise od fine cigare i mirisljava sapuna kad prodje", veli frajla Melanija.
- Zbogom, zbogom! - veli jedna drugoj. - Laku noc! Prijatno spavanje!
- Ama kanda cemo nocas imati malo kisice: vidite li kako nam se sprema od Backe? Zacrnili oblaci! - veli pop Spira.
- Taman za kukuruz k'o poruceno - veli gospoja Persa zevajuci i dizuci svecu. - Paz'te, gospodin-Spiro, da se ne sapletete na grablje. Grom je spalio i s lenjom devojcurom, opet ih ostavlja tu! Dok se samo okrenes, okrenu naopako kucu ovi mladji!
- E, dakle, laku noc! - vele devojke i ljube se kao da se nece opet sutra videti.
- Melanija, prijatno spavanje! - veli joj Jula. - Nemoj da snevas stogod strasno, znas... sto smo razgovarale...
- No, no! Ta dosta vec jedared, cegrtaljke jedne, - veli pop Spira. - Pa laku noc!
- A bas kad spomenu, dete, snevanje, - veli gospoja Sida - sto sam vam ja nocas snevala, jos ni sad ne mogu da dodjem sebi od cuda odkutd ja to da snevam! 'Ajde-de da je snev'o moj popa, pa da mi nije ni cudo.
- A sta ste to snevali? - pita gospoja Persida i izasla vec na sokak.
- Ta man'te me, znam da cete mi se smejati. O zeno, casti te! Ta pomislite samo! Celu celcatu noc sam snevala kako se kuglam, pa sve sa nekim slugama i sa nekim sluskinjama. Otkud da se ja kuglam, slatka?!
- Kuglate?! - cudi se gospodja Persa, pa se stade smejati i ugasi svecu.
- Pogledam ujutru Sanovnik, - gospodja Sida je uvek krisom od pope metala uvece Sanovnik pod jastuk - a ono i za kuglanje i za sluge i sluskinje stoji jedno isto, veli: "Znaci da ce te posjetiti neko izdaleka i da ces imati gostiju". Sve, vi'te, izlazi na jedno. Pa sve sad mislim ko li ce nam, to doci, i kome je do goscenja sad u ovo doba kad su najveci poslovi!?
- Oho-ho! - smeje se gospodja Persa. - Sta mi se to dalo na smej. Cisto vas pretpostavljam i gledam kako, tako debela, bacate kugle! O zeno, zeno!
- Snevanje, ludorija! Doci ce ti sutra Glisa Sermijas da procunja malo po podrumu. Eto ti gostiju! - veli joj pop Spira.
- E, laku noc!
- Laku noc!

[Na vrh]


Glava treca

Iz koje ce se citaoci uveriti da snovima treba verovati i sanovnike kupovati i citati, kako uceni ljudi ne veruju u snove i vicu na sanovnike, jer se sve dogodilo onako kako je gospoja Sida snevala i sanovnik joj prorekao.

U selu ** nema ni danas bogzna kakvih problema. Jedan dan je kao i drugi. Zivot tece dosta monotono i dremljivo kao zivot kakve bake u zapecku. I danas je jos tako, a kamoli pre toliko godina kad jos nije bilo ni zonentarife, ni zeleznice, ni drugih saobracajnih sredstava. Jos su najkrupniji i najznacajniji dogadjaji bili oni koji se desavaju nedeljom kad nekome u kolu razbije glavu ili kad nekome ukradu konje pa obede Bacvane da su oni presli preko Tise i ucinili to. Inace nikakvih drugih novosti nema vec poodavno. Zasada je najnovija stvar, koja je zanimala selo, bila ta sto kroz koji dan dolazi novi ucitelj namesto starog. Iscekivao se svakog dana taj novi ucitelj, mlad jedan bogoslov, namesto starog ucitelja gospodina Trivuna, koji je odavno vec bio za penziju i iscekivao je, a boga mi ju je i zasluzio. Sad je u penziji. Zaplakao se kad su mu saopstili, iako je iscekivao. I sad, iako je fakacija, on se svaki dan odseta do skole i cunja po avliji, i dozove decu da mu prave kalabaluk; nekako mu lakse kad cuje larmu na koju se vec od toliko godina naucio. A bio je dobar ucitelj. Nekih cetrdeset godina je uciteljevao u ovom mestu. Sve sto u ovom selu zna da cita i pise, od njega je to naucilo. Mila kisbirov i Nova bistos i danas se ponose sto su bili njegovi djaci, jer se na platnome spisku u opstini sami bez icije pomoci potpisu. Slova u imenu i prezimenu im, istina, izgledaju kao ono red dece kad se tocilja po ledu, pa leti jedno za drugim i pada na ledja, a noge mu poletele uvis. Ali se niko nije odrekao svoga potpisa; "kakva su da su", sto kazao Nova bistos, "moja su". - Pa ne samo ljudi, nego i tolike zene u mestu znale su pisati, tako da su pored usmene knjizevnosti koju tako divno i tako obilato neguje ta lepsa i govorljivija polovina covecanstva - u ovom mestu negovali i pismenu knjizevnost. Danas malo koja da mora da trazi koga da joj pise u rod, nego sedne sama pa pise; po tri dana moze da sedi i da kiti pismo, toliko je svaka pismena! A dok nije on, isti Trifun ucitelj, dosao, bilo je muke i nevolje dosta kad je trebalo sto napisati. Sto je sad bolje, to je zasluga staroga ucitelja koji je bio i ucio. Malo ko da nije bio bijen od njega, ali je svaki to podnosio, jer je znao da se to kloni dobru njegovom; iako su mestani bili osvetoljubivi, niko mu se nije svetio, na primer da mu zapali kucu ili odvede cilase.
Zato, pri polasku u penziju, mislim da nece biti lepseg venca priznanja, spletenog za sedu glavu starog Trifuna ucitelja, od ove male slike onoga sto je pre njega bilo.
Pre Trifuna znalo ih tek dvojica-trojica da pisu. Jos ima starijih ljudi koji pamte dobro kako je tesko bilo napisati pismo, napriliku sinu koji je u soldatima, ili tako kome drugome.
Onda je bio neki Aca ucen covek, - umro je, bog da mu dusu prosti, vise od pica nego od nauke, - a paori su ga zvali slajber, kazati pisar, jedna drevna pijanica, ali je zacudo lepo umeo da sastavi sve to i da napise, a boga mi, i naplacivao se. Za pismo su mu placali dva seksera i to sto popije dok pise i napise pismo. Kome treba, taj se samo potrudi i nadje ga, dozove ga kuci, pa hartiju i bokal vina pred njega, a vec pero i mastilo nosio je uvek on sam sa sobom. Zatim sedne za sto pa samo promucka malo divit, nategne bokal i pohvali vino, a zatim oproba pero na noktu od levog palca pa zapita: "Sta 'ocete i kome 'ocete da pisete?" A oni mu samo kazu: "Hocemo", na primer, "tome i tome u Galiciju ili u Talijansku"; pa se onda onaj sto narucuje pismo nasloni preko stola na oba lakta, pa diktuje: "Pisite", veli: "Proka Beleslijin", ili tako nekom, "carskom katani u Galiciji, da smo svi, fala bogu, zdravi, koje mi i njega pozdravljamo i molimo se bogu da se i on nama zdravo i veselo vrati, koje mi njega kao svog rodjenog sina jedva cekamo da vidimo. A devojku smo mu nasli i dobra kuca, a za miraz se nece postiditi devojacka vamilija. I pisite: da smo svi zdravi; baba kaslje i kr'ja k'o i pre i tut je zdravo; razbio onu finu stivu lulu kad se oblacio na jutrenje pa sad samo redja i psuje i ponekad kaslje, al' je sad fala bogu bolje. A mi smo svi zdravi; brata se tako ugojio da ne moze da zakopca svileni prsluk sto ga je kupio na sencanskom jesenjem vasaru. I pisite da mu saljemo pet forinata srebra da mu se nadje nedeljom u birtiji, da ne postidi Beleslijine, neka ne pusi bagov k'o svaki paor, nego neka pusi cigare, k'o i njegov strazmester, fine, da se zna sto je nemeska kuca, a neka ne zali novac koje nam je bog dao, fala bogu dosta, i pozdravljamo ga svi, i baba i nana i brata, i Kata iz komsiluka, koja je sad vec velika devojka i spevali su je vec sa Pajom Kicosom."
Tako je negda diktirano i pisano pismo. Aca Slajber primi dva seksera za pisanje, isprazni bokal, napuni glavu, uzme pet forinti koje ce radi Prokine bolje reprezentacije nemesaga metnuti u pismo, a pismo posalje u Galiciju ili u Talijansku. Atresira, na primer, tome i tome katani u Galiciju, ili tome i tome soldatu u Talijansku, a onome veli:
"Pa vi sad nemajte brige, nego napun'te jos ovaj bokal za sretna puta ovih pet forinti nasem Proki. A, sto mu zaveraka njegovih! Pisu mi odande da je prvi momak u Talijanskoj! A di bi i bio drukciji nemeski sin!"
A onaj zadovoljan, donosi jos jedan bokal. I njega isprazni Aca pa ode da metne pismo na postu; a domacin ostaje i zadovoljan razmislja u sebi kako nema nista lepse od ucena coveka, i kako sve ide kao namazano.
Tako se eto, nekad, jos kad je car bio kaplar, pisalo i natezalo s ucenim ljudima, jer tek je po jedan Aca bio u selu. Ali, boga mi, od ovo trideset i nesto malo vise godina, sve je bolje, tako da ponekad skoro i ne valja od silne pismenosti; jer pre ni ljudi nisu znali da pisu ni svojim sinovima, a sada i devojke pisu pisma, te jos kako pisu, pa jos da znate kome! Eto onomadne je tata jednu ukebao bas kad je pisala pismo u spajzu tamo nekom njenom sa roglja. Cuje tata gde nesto cici u spajzu, pa posao da vidi da se nije pacov uhvatio u gvozdje pa cici, - kad ali ono sedi njegova slatka kci pa place i pise nekom pismo. Pa nije da pise kao sto se pise, nego i neke stihove veze po pismu sto ih je zapamtila sa medenih kolaca sa poslednjega vasara. Ta nije da se zgranuo tata kad je docepao pismo i video sta je pisala pa docepao vile, srecom one drvene, pa za njom, a ona bez' u komsiluk! Tu se zavukla u komsijsku slamu, pa dok nisu krave dosle kuci, nije smela ni nosa promoliti odande. A u tome se i tata odljutio malo, a i masa se zauzela i umirivala ga spominjuci mu iz davnih vremena neke dere i evedre; a tata se seca, pa samo suce zadovoljno desni brk pa veli: "Al' i jesam bio momak; aj, sta velis?! Ta nije me u tri varmedje bilo!"
No kako svaka stvar na ovom bozjem svetu ima svoje dve strane, dobru i rdjavu, to pored svih ovih tugaljivih strana pismenosti, svet je ipak uvideo da se treba izobrazavati. Navikao se na skolu i na ucitelja. Pa kad su svi postovali i voleli staroga ucitelja Trifuna, koji je nosio do clanaka dugacak pepeljast kaput na struk, i prsluk sa dva reda dugmadi i zakopcavao ga dogore, a oko vrata obavijao dva do tri put sarenu cicanu maramu, i kasljao i jednako jeo zuta secera, a brkove uvek potkresavao i doterivao, - a kako da jedva ne cekaju ovoga novoga ucitelja za koga su vec pricali koji su ga videli da je mlad i lep, pa tek svrsio bogosloviju, da mu odelo stoji k'o katani mundir, da nosi irosku posu, da ima lepe brcice i da lepo peva! S nestrpljenjem su ga ocekivali i stariji i mladji. Mnogi ocevi, a narocito mame, vec su pravile neke kombinacije, ali su mame djavolski krile jedna od druge, pokazujuci se sve krajnje ravnodusne.
Naposletku dodje i taj dan, stize i novi ucitelj.


* * *

Bila je subota posle podne. Bas je zvonilo na vecernje kad prodjose Velikim sokakom jedna kola i u njima jedan mlad covek. Baba Pela, koja je sedela pred kucom i podstrikavala neke carape pod bagremom, videla je kako je onaj putnik u kolima skinuo sesir i prekrstio se, pa, kako je bila malo nagluva, odmah se setila da to zvoni na vecernje, pa odmah ostavi rad i stade i sama da se krsti sapucuci: "O, boze, oprosti mene gresnu!" A da se putnik prekrstio nekoliko puta, potvrdila je i druga jedna baba, u drugom kraju, sto sedi na raskrscu preko puta od Velikog krsta. I ova ga je videla gde je skinuo sesir i prekrstio se kad je bio spram Velikog krsta. Obe te babe u drustvu sa drugim babama slozile su se i zakljucile da taj putnik nije ni Zida koji kupuje hranu, ni Svaba masinista koji se razume u parnim vetrenjacama sto veju zito po spahilucima, nego da je to covek nase vere! A devojke su rekle da su ga videle da prolazi na kolima, da mora da je nezenjen, jer posu oko vrata nosi bas iroski; jedan mu kraj sve lepece preko levog ramena kao barjak na damsifu.
Kola stadose pred "Velikom birtijom", tamo gde samo gospoda i Zide svracaju, a od ovih iz sela odlazi tamo samo gospodin popa, i jedan i drugi, ali vrlo, vrlo retko; dalje: gospodin notaros, apotekar, hirurg, gospodin-notarosev pisar, ali ovaj samo onih dana kad gospodin notaros nije u selu, inace ide kod Solema Civutina u trafikanu na komovicu. A dolaze jos nekoliko kaputasa i zitarski trgovci sto jedu puter i zemicke kad odsednu tu. Jednom reci, to i nije bila ona prava birtija, nego pulgerska kafana, gde se malo govori, a malo i popije. Jos niko u selu nije zapamtio da je u njoj ko kome razbio glavu, ili da su se potukli samo, ili bar da su, leka radi, koga izbacili iz kafane - a u drugim nikad ragastov nije citav! Sve je tu mirno, fino i pulgerski, a i kako bi drukcije bilo kad tu niko i ne pije iz bokala ili holbe nego iz onog gedzavog i zebrackog satljika. Donesu pred goste satljik vina i holbu vode, pa onaj mesa vino s vodom, frtalj case vina a tri frtalja vode, pa malo pijucne a malo cita novine, pijucne opet pa opet cita dalje novine. Dok procita novine i popije tako satljik vina i holbu vode, prodje po dva sahata, a zatim se digne, plati i pokloni se kafendziji, i ovaj njemu, i izidje iz kafane trezan kao sto je i usao. A kafanu je drzao neki trbusko Svaba u somotskoj komotmicni sa zlatnom kvaslicom, neki dustabanlija koji se samo seta po kafani, pregleda je li sve u redu, i sravnjuje i doteruje duvarski sahat sa svojim dzepnim, i klanja se gostima i kad udju i kad izadju, a posle podne jednako drzi u rukama ono cime se ubijaju muve, pa po vazdan ide, ubija muve i rasteruje san, jer se boji sloga, pa ne sme da spava posle rucka.
Pred tu su, dakle, kafanu stala kola i kocijas skinuo dva sanduka; jedan veci a drugi manji, oba vrlo smesna izgleda, a videlo se po njima da su oba mnogo putovala i strapacirala, mnoge gazde dosad promenila, i da im mesto nije bilo u sobi. Kocijas skide jos jedan u hartiju umotan kisobran, nesto manji od vasarskog ringispila, i jedan upakovan krevet koji se vidi da je bio nekad politiran i da je stajao u gostinskoj sobi; zatim i jedan zimski kaput sa olinjalom jakom od krzna i rasparanom postavom, i naposletku jednu veliku zimsku maramu kafene boje, sa dugackim fronclama. Sve je to skinuto s kola u prisustvu putnika i uneto u kafanu.
Cim se umio i ocetkao, zapita putnik birtasa Svabu gde je pop-Spirina kuca. Svaba ga obavesti i zovne jedno dete sa ulice da odvede gospodina i da mu pokaze. Umiven, iscetkan i ocesljan, krene se putnik, ali se na putu predomisli, pa ne ode pop-Spirinoj kuci. Da detetu tri krajcare, a ovo odlete zaboravivsi kazati: "Hvala!" Lupajuci se od radosti i silne brzine petama u ledja, ode da se
pohvali drugovima, jer dobiti tri krajcare ujedared - to nije doziveo jos niko u selu, a novi ucitelj se uputi zurno crkvi na vecernje koje je po njegovom racunu moralo jos trajati.
Usavsi u crkvu, pokloni se svima redom po stolovima, a nije ih bas mnogo i bilo - nekoliko staraca i baba koje su snaje otpratile u crkvu samo da bar jedno posle podne odahnu malo dusom - pa se uputio za pevnicu, i to za onu koju je drzao Arkadija crkvenjak, a drugu je pevnicu drzao stari ucitelj s kim se Arkadija natpevao, i naravno da ga je uvek natpevao, jer stari ucitelj je nekada vrlo lepo pevao, ali sad mu mnogo smeta starost. Dok je on pevao, ucitelj se predstavio crkvenjaku Arkadiji, na sto ovaj kaze da mu je vrlo milo.
- Jeste, ocekivali smo vas zeljno, - veli Arkadija. - Cim koja kola prodju, a mi mislimo: "Eto ga!" A kad ono niste vi nego kakav Zida sto dolazi za perje, zito ili kukuruz.
- Hocete l' dozvoliti da vas malo odmenim? - pita putnik.
- O, molim... s drage volje! - veli Arkadija i mece preda nj knjigu.
Dodje red na novog ucitelja da prihvati. Kad pusti glas pa zapeva, svi se okrenuse levoj pevnici da vide ko to peva. I stari ucitelj dize naocari na celo pa pogleda bolje prekoputa, a stari Leksa leceder ostavi sto pa pridje blize pevnici da bolje cuje i izbize vidi toga slatkoglasnoga, kako sam rece. Kako je ostavio sto, nije se vise cele vecernje ni vratio u njega. Bio je ocaran pevanjem. "Susti heruvimski glas!" izrazio se kad je izasao iz crkve. Pa i sam pop Spira u oltaru, jer je njegova creda bila, zacudi se kad cu neki nov, nepoznat mu glas, pa pridje Severnim vratima na oltaru i proviri kroz njih da vidi ko je to.
Tako se novi ucitelj predstavio na vecernji svojim buducim sugradjanima. Sam taj prvi korak njegov u selu i prvi prikaz njegov dopao se svima, zaplenio je sve, kazem vam sve, od pop-Spire u oltaru, pa do one decurlije sto je povazdan na zvonari i koja, sluzeci u nekom vidu crkvi i oltaru, olaksava sluzbu i Arkadiji, i koja je strcala da je sve tutnjalo kad im dodje i rece neko da je dosao novi ucitelj.
Za pola sahata znalo je celo selo da je onaj putnik - sto se onako pobozno krstio kad je zvonilo i kad je prosao pored Velikog krsta, kako primetise babe; i sto onako iroski nosi posu oko vrata, kako rekose devojke - da je, dakle, taj putnik davno ocekivani ucitelj. Sve su to najbrze raznela i razglasila po selu ona deca sa zvonare.
Kad je vecernja svrsena, ucitelj se nasao s pop-Spirom u porti crkvenoj i predstavio mu se:
- Petar Petrovic, svrseni klirik i izabrani i potvrdjeni ucitelj za ovo mesto! - rece putnik i pokloni se pop-Spiri i poljubi ga u ruku, sto se ovome jako dopalok, jer se dosad nije bas najpohvalnije izrazavao o sadasnjoj mladezi, upravo Omladini, koja je predlagala da se svakome kaze" ti, ti brate i ti sestro ili: Srbine brate, a svakoj gospodjici: Srpkinjo sele, a to nijednom popu nije islo u glavu. Ovim se umirio i pomislio u sebi: "Blagoobrazovan mladic! Isti ja!" A zatim produzi glasno:
- Milo mi je. Paroh Spiridon, ovdasnji. E, naravno! Mogu misliti da vam je tesko bilo rastati se i doci amo. Nisu ovo Karlovci; nema ovde gospodstva i blagovanja. Selo je ovo, mladi gospodine, selo. Bice vam prilicno tesko dok se ne naviknete, a narocito ako ste samac. Zenjen, no ja, jos i kojekako; ali samac, boga mi, vrlo tesko!
- O, molim, molim! Svugde je dobro, - rece Pera, a cisto se strese kad se seti svoga gospodstva i blagovanja u Karlovcima i tankog blagodejanja svoga. - Znate kako stoji tamo: "Dobar pastir ne sme na sebe ni da misli, nego kud ovce, odnosno povereno mu stado, tud i on". A, znate, i ja sam u neku ruku pastir, he-he, - smesi se - cuvam povereno mi stado mladih i nestasnih jarica ovoselskih.
- Da, da, bas sasvim tako k`o sto izvoleste lepo kazati. Zasada kao ucitelj djacima, pastir jarica, k'o sto rekoste, a posle, ako bog da, kao paroh pastir bogobojazljivim ovcama. Postepeno, samo postepeno. Jer vi se, naravno, ja drzim, mislite vremenom zapopiti, zar ne?
- A pa naravno. To je ideal i moj i mojih roditelja bio. He, al` to zavisi od slucaja, od srece... ako budem tako srecan da docekam da se uprazni kakva dobra parohija.
- E, znate, kad bi samo mogli dobiti kakvu dobru, masnu parohiju; kao napriliku evo ova sto je u nasem selu. Bolju vam ne bih znao pozeleti. Moj cesnjejsi prijatelj, gospodin Kirilo, on je, eto na primer, uzeo parohovu kcer, kcer predsestvenika svoga, i onda kad je doslo vreme, - lepo on dos`o na njegovo mesto. Ja sam, eto, ovde tako zadovoljan da se ne bih menjao ni s krusedolskim gospodinom arhimandritom, a siguran sam da bi je tako i moj posledovatelj cenio.
- E, sad moje je da cekam, - veli gospodin Pera - ostalo je, sto kazu, u bozjoj ruci.
- Naravno, naravno! Sve je u bozjoj ruci. Ali opet... - veli pop Spira. - Znate kako ono kazu kad se onaj davio pa vikao: "Pomozi, sveti Nikola!" a sveti otac Nikolaj mu odgovori: "He, sinko, mani i ti rukama, a vec moja ti pomoc nece oskudjevati!" He, pa tako vam je eto i ovo! U bozjoj je ruci sve to, naravno, ali ne treba ni vi da sedite skrstenih ruku. Dobra parohija je, boze me prosti kad vec moram da je s tim upodobljavam, k'o i dobra i lepa devojka: "Ko pre devojci, onoga je i devojka", - zavrsi pop Spira, a pop Spira nije, kao dobar otac, bolju srecu zeleo svojoj Juli nego da i ona bude popadija kao i njena mama sto je.
- Ta ono, znate, to bi znacilo iskusavati boga kad bih odmah trazio to. Treba se upraznjavati u strpljenju, to je nasa prva duznost, velim ja - dodade gospodin Pera.
- Ta, no, no! Sve je to lepo, - veli pop Spira - to je lepa hristijanska dobrodjetelj, znam ja to, ali opet, k'o velim, sto moze biti veceras, ne treba odlagati za jesenas, kaze paor. Kako ste ozenjeni, mogli bi odmah...
- A, izvin'te, - upade mu gospodin Pera u rec - jos nisam, jos nisam...
- Sta, jos ne?! - cudi se pop Spira, a znao je dobro da je gospodin Pera nezenjen.
- Ne, jos nisam izabrao sebi saputnicu zivota.
- Tako! E, vi'te, molim vas! Ta sta govorite! - cudi se pop Spira. - Pa to ste vi onda sami dosli?
- Sam samcat.
- Pa to ste valjda u birtiji odseli?
- Naravno.
- Eh, naravno! Kakvo naravno!? A, taman posla!
- Zasto, zaboga?
- Pa tako eto, ne sikuje se to vama, kod nas tolikih...
- Ne, ne, kroz dan-dva samo, pa cu odmah da se uselim u skolu, a dotle cu se strpiti vec.
- No, kvartir jos i razumem, ali da se hranite u kafani, kod Svabe... a, to tek nikako necemo dopustiti! Bar kod mene nije taj obicaj. Vi's ti to njega! Nego ma`nimo se toga sad, pa kako bi bilo da vas provedem malko kroz selo do skole?
- O, molim, molim.
- A ja cu samo da svrnem malo kuci, a na tu cemo stranu i udariti, pa cete o jednom trosku videti i moju kucu da bi je znali sutra naci, ako se ja, to jest, malo zadrzim posle sluzbe, jer se nadam da cete biti tako ljubazni pa da cete me sutra pocestvovati posjetom na rucak.
- O molim! Kakva paznja! S drage volje! - rece gospodin Pera i pokloni se uctivo.
- Dakle, izvol'te da se krenemo! - veli pop Spira i uputise se iz porte.

[Na vrh]


Glava cetvrta

Kakvih ti opisa nema u njoj ! Tu je opisan i stari sarov, i lopov macak, i mladi guscici i stari patak, i popina cerka i uciteljeva poseta; drugim recima, opisano je jedno idilicko predvece uoci nedelje u kuci pop-Spirinoj.

Pop-Spirina kuca nije bila daleko od crkve, odmah u drugom sokaku. Lepa, velika kuca, a na njoj ni krajcare duga. Pet prozora sa sokaka, a prozori puni cveca, a medju cvecem dva kaveza sa kanarinkama. Pesaci ulaze na vrata, a kola na braun-kapiju sa dugackim i cestim ekserima, sa vrhovima gore poredjanim zbog lopova, a jos vise zbog Madjarice sluskinje. Pred kucom red bagrenja i dva velika jalova duda, a ispod dudova je klupa, a na klupi ispod onog divnog hlada, vrlo zgodnog za pretresanje i ogovaranje svega i svacega, sedele su rado i cesto obe popadije.
Stigli su vec pred kucu. Pop Spira otvori vrata i ponudi gosta napred, koji posle malog nutkanja udje porebarke. Popini su culi vec za dolazak uciteljev; dotrcao je i izvestio ih je jedan deran koji je povazdan u porti, pomaze Arkadiji, zvoni i piri u kadionicu i za to dobije uvek pola poskurice, a poslao ga je Arkadija da javi. Znali su, dakle, da je putnik dosao, ali mu se, naravno, nisu nadali. Iz avlije ga je prvi opazio popin sarov, jedan grdan glavat i cupav pas, sa cupavim i punim cicaka repom, koji je izdaleka, kad zine, izgledao da se smeje, ali je ta spoljasnjost njegova bila falisna, jer je bio ljut bas kao pas, sto bi rekli. Kad opazi stranca, a
on stade tako strasno lajati i skakati na lancu, da umal' sto nije iscupao kolac za koji je bio vezan, dok nije opazio i pop-Spiru i tako se obavestio i umirio malo. Posle toga je manje lajao za sve vreme vizite. Tek ponekad lane, pogleda sumnjivo na tu stranu od vremena na vreme, kao da progundja nesto na formu: "Hm, 'ajd, 'ajd !", a zatim se smirio, legao je i produzio spavanje, "lenjstina jedna, sto badava jede hleb", da se posluzim recima kojim ga je popadija cesto grdila, mrzeci ga i zamerajuci mu narocito sto je postao nepouzdan pa nece da laje na Zuzine mnogobrojne kurmahere.
U avliji se ukaza putniku divan prizor. Prava idila; divna idila seoskog gazdinstva! Ah, cega ti tu sve nije bilo! Jedan spahiluk, jedno bogatstvo, pa ne znas gde pre da se zaustavis okom i pogledom! Domacin i gost se zaustavise na avlijskim vratima, pa se nesto razgovaraju. Dok se oni razgovaraju, imace prilike citalac da razgleda avliju.
Avlija prostrana, otegla se citavih duz njiva da jedva mozes dovikati onoga s drugog kraja avlije. A u avliji svacega; jedno bogatstvo dostojno zavisti. Tu su supe, ambari, golubinjaci. Tri kamare slame, kamara ganjeva i sapurika od kojih se dobijala dobra zeravica za stogl kojim se peglale frajla-Juline bele suknjice sa slingerajem, i gomila orezane loze spremljene za pecenje jaganjaca kojima je pocesce pop-Spira omastio brk. Tu je, dalje, u avliji bio bunar sa divnom hladom vodom u kojoj je pop Spira hladio vino i lubenice. Uz bunar je stajao nov valov oko koga se neprestano gurkala i dzakala zivina, a narocito patke i pacici, a onaj stari vec olupani valov bio je privezan za donji kraj djerma da se lakse vuce ogroman kabao iz bunara.
I u avliji, kao i sa sokaka, bio je ispred kuce red bagremovih drveta i dva velika duda, ali ne jalova kao ona na sokaku, nego rodna, koja su svake godine donosila rod i stokrako nagradila negdasnji trud pop-Spirin oko njih. Uvek je pod njim bilo brbljivih pataka i pacica i druge zivine, a na njemu decurlije koja se castila dudom. Popadiji nije nikad potrebno bilo da izadje na sokak i da krivi siju i levo i desno da vidi hoce li otkud koje dete ugledati da je poslusa. Treba samo da izadje iz kujne pa da vikne: "O Neco, Pero ili Rado!" a ono tek polete najpre sesiri, a odmah i oni s grane kao majmuni uz stablo pa pred nju po dva-tri tresnu od silne
usluznosti, pa zalarmaju i grabe se koji ce pre. A u popinoj vrednoj kuci uvek je bilo posla i da se pomaze. Ili je trebalo pleviti bastu, ili kljukati gusku, ili cuvati od zivine razastrtu taranu koja se susila na suncu, ili tkao nesto iz domaceg virtsafta, a za to im je popadija odsekla parce hleba i dozvolila im da se popnu i natresu sebi duda. Mogli su se siti najesti, pa cak i napuniti sesire i poneti kuci svojim ubogim roditeljima,. Zato su decji sesiri u tom selu bili iznutra kao kalajisani. Roditelji su obicno posle zablagodarivali i izvinjavali se bogzna kako zbog dece im, koja imaju, hvala bogu, sta da jedu kod kuce, ali koja su, govorahu oni, deca k'o deca bezobrazna pa svaki dan dosadjuju gospodin-popi, a popa ih izvinjava pa veli: "Eh, nije nego jos nesto! Kakva blagodarnost?! Nema tu nista od toga! S narodom sam", veli, "stekao pa neka sad taj narod i jede! Valj'da cu", veli, "poneti dudove na onaj svet?! To ti je sve sto na zemi ucinis! "Bezumni" veli evangelist, "jos ovu noc uzecu ti dusu"... "A covek", sto kazu, "nista sobom ne ponese vec skrstene bele ruke i pravedna dela svoja!" - "To jest", odgovara paor, "kasti: vatate dusi mesta!"
Iz avlije se video lep hodnik u kome su u jesen pop Spira, Arkadija i Zuza krunili kukuruz, a leti, kad su velike vrucine bile, u njemu je pod komarnikom spavao domacin sam glavom. Pop Spira je iz paorske ali nemeske kuce, pa se nikako nije mogao odviknuti - kako se pop Cira izrazavao - od tih paorenderskih navika da spava leti pred kucom pod komarnikom. Medjutim, to je imalo svoju dobru stranu ne samo sto se tice pop-Spirinog gojaznog tela i komocije nego i sto se tice pop-Spirine kuce, pa cak i za komsijske kuce bilo je dobro. Koliko je samo puta lopov stao pa ne zna u koju ce avliju, jer cuje neko hrkanje, ali ne zna u kojoj to kuci hrcu, - pa ne sme preko zida ni u jednu kucu! Tako je pop Spira svojim spavanjem pod komarnikom i svojim uzasnim nemesko-paorskim hrkanjem spasao cesto i sebe i jos bar pet-sest komsijskih kuca.
Po svemu se videlo odmah na prvi pogled da je kuca bogata. Neka sudi sada citalac: koliko se njih moralo roditi, vencati i razvencati i umreti u selu, pa da se ovakvo domacinstvo podigne! I to su samo krupnije stvari koje dosad spomenustmo, a gde su tek one sitnije?! Na primer zivine! Sta je i kakve je sve te bilo u avliji! Pravi Nojev kovceg! Bilo gusaka ugojenih tako da, kad ih pop Spira vidi onako u perju jos, a njemu podje voda na usta; pa luckastih curaka i medju njima glupi i uobrazeni curak, zadovoljstvo komsijske dece. Iako je pazio na sebe i dostojanstveno se ponasao, ipak je propadao medju komsijskom decom kao kakav nevest pedagog. Vrlo su ga cesto sekirala deca iz komsiluka kad izadje na sokak, tako da se obicno morala i sama gospoja Sida umesati i zauzeti za nj: "Sram vas bilo, becari jedni", grdila bih ih ona tada, "nemate ni srca ni duse! A sta vam radi da ga sekirate tako!? Jao naopako, a kaka ste u drugom soru i sta tek radite s drugim paorskim curkovima, kad ste take 'aramije pred gospodin-popinom kucom?!" A deca se pravdaju i bede jedno drugo. - Tu i silne kokoske sa svojim petlom, jednim dugackim grlatim klipanom, koji je sa svojom divnom krestom izgledao kao kakav jakobinac sa svojom crvenom kapom. On jedan, a one tolike! Prave mormonske familije! - A tek pataka i pacica sta je bilo! I sve je to bio porod, porodica jednog krasnog ali vrlo pohotljivog patka. Ta ga je mana tako kopromitovala da je vec usao u poslovicu u selu: "Lola k'o popin patak!" rekli bi obicno za izvikana coveka. A to je doslo i pop-Spiri odnekud do usiju, i naravno da ga je jako zabolelo to sto patak ni najmanje ne vodi racu