Nisam odavno nista napisao pa eto da odmah pocnem..
- Granica izmedju srece i tuge..
Polako ustajem iz kreveta, i koracam lagano do kupatila. Gledam svoje lice na ogledalu i u trenu sam odlutao u neki svijet. Ma koga lazem, ne mogu to nazvati nekim svijetom, vec svijetom mojih zelja. Sve je onako kako bi trebalo da bude, a onda se vracam polako iz tog savrsenstva u realnost. I uvijek kad se vratim, crte lica se promjene u ono sto nazivamo tuzno lice. Tuzo lice a tek je svanulo, bas divno. Vracam se u krevet, sjedim..Razmisljam ponovo o njoj. Zasto uopste razmisljam, vrijeme sve lijeci. Hm..proslo je nekoliko sedmica, a jos razmisljam o njoj, jos se nadam, jos joj se pravdam. Zasto nemogu shvatiti da ima boljih, ustvari nema boljih za mene ali zasto nemogu shvatiti da ima nekih koje bi se mucile za mene i olaksale mi sve. Vec je vrijeme da odem kupiti hljeb, i krenuo sam lagano. Ispred marketa sam, ulazim i svi me gledaju cudno. Gledaju me kao da znaju sta me muci, pa me zale. Imao sam tu potrebu da se dreknem i da kazem, ne gledajte me, pustite me. Naravno, samo sam nastavio ici svojim putem. Uzeo sam hljeb i stao pored kase. Gledao sam tu pokretnu traku nekoliko sekundi, mozda cak i minuta. Ponovo sam odlutao u ono savrsenstvo. Neko me zove, pomislio sam da je to ona, ali ne..to je bila radnica. Neznam nisam koliko mi je puta rekla koliko kosta jedan hljeb. Ja sam samo gledao pokretnu traku i kao da mi je govorila - " Dodji sebi covjece, vidi mene kako brzo idem, tako vjeruj mi ide i tvoj zivot. Iskoristi ga na neki normalan nacin " . Dosao sam sebi, platio hranu i krenuo prema kuci. Hodao sam ulicom i ugledao sretan par. Bili su lijepi i kao stvoreni jedno za drugo, bar na izgled. Prisao sam im i rekao , cuvajte jedno drugo..Momak je rekao zbunjeno, pa..hocemo..naravno..Izvinuo sam se na kratkoj smetnji i nastavio. Neznam ni sam zasto sam im prisao, samo smetam ljudima. Kako god, moja djevojka je za mene bila sve. Zivjeli smo vrata do vrata, cas je ona bila kod mene, cas ja kod nje. Onda je ona otisla na more, i kada se vratila rekla je da ne zeli vise vezu. Ja sam rekao zasto, a ona se proderala i rekla da nece jednostavno i da je pustim na miru. Rekao sam tiho, da je sve uredu i da me vise nikada nece vidjeti u zivotu ako sam joj vec nanio neko zlo. Smirila se i rekla da nista ja nisam kriv, i prije nego sto je nastavila sa pricom, prekinuo sam je. Rekao sam joj da mi stvarno nista nije jasno i ne zelim da mi bude jasno, nista me ne zanima. Pune tri godiine baciti u zaborav u pet minuta. Moras biti psihicki jak za takvo nesto. A ja nisam bas takav tip. Samo sam rekao da ide spavati i da je kasno , i da mene vise ne zove, jer je tako najbolje. Ona je pocela plakati, a ja sam zatvorio vrata, pravio sam se bas hladan. Ipak, cim sam zatvorio vrata, suza mi je krenula niz lice. Nisam mogao vjerovati da sam zaplakao, i nisam vjerovao u to sto mi je rekla. Onda sam poceo padati u depresiju i nista me nije zanimalo. Samo sam zelio spavati i misliti kako ce biti bolje kada se probudim, i tako vec par sedmica..Nije bilo bolje, samo gore. Mislio sam da ce vrijeme nesto izlijeciti, no samo je pogorsalo moje stanje.
- Kada sam jeo ocistio sam sve i vratio se u krevet. Mislio sam malo odspavati ali neko mi je poremetio mir. Knok,knok...Neko je zalupao na vrata. Pogledao sam u spijun, to je bila ona.. Nisam otvarao nekoliko sekundi i kada sam vdiio da ide, morao sam. Pitao sam je sta zeli. Rekla je nista samo je htijela da me zadnji put vidi. Rekao sam joj pa nemoras me nikako vise vidjeti, trudim se da te izbjegavam, neznam zasto uopste dolazis..Rekla je da me stvarno vise nece vidjeti jer se seli u drugu drzavu, kod rodjaka..Postavio sam joj pitanje gdje ide a ona je rekla ide u Norvesku. U glavi mi se pojavila recenica - " Daleko. Daleko..Boze, gotovo je ..."
Pozelio sam joj sretan put i poljubio je u obraz. Opet je pocela plakati. Pitao sam je zasto place uopste. Rekla je da cu joj nedostajati a onda je pocela stvarno jako jecati. Prislonio sam je na grudi i utjesio koliko sam mogao. Kako mi nije vidjela lice, pustio sam nekoliko suza ali brzo sam ih obrisao. Rekla je da mora ici i zahvalila mi se, neznam na cemu, i otisla je brzim korakom niz stepenice, naravno, sa koferom. Gledao sam sa prozora, kako ulazi u taksi koji je vodi na aerodrom. Poceo sam se gubiti, kao da pocinjem da ludim. Bio sam totalno u konfuziji i bijesu. Kao da nisam u tom trenutku imao svoju dusu. Onda sam polako krenuo. Mislim, morao sam..Nema mi druge..
Zahvaljujem svima koji su procitali. Mozete pohvaliti, kao i kritikovati. Brzo sam pisam, iiskreno se izvinjavam za moguce pravopisne greske u tekstu. Hvala..
-Nastavk sutra, budem li imao neke obaveze, onda prekosutra najkasnije..
- Granica izmedju srece i tuge..
Polako ustajem iz kreveta, i koracam lagano do kupatila. Gledam svoje lice na ogledalu i u trenu sam odlutao u neki svijet. Ma koga lazem, ne mogu to nazvati nekim svijetom, vec svijetom mojih zelja. Sve je onako kako bi trebalo da bude, a onda se vracam polako iz tog savrsenstva u realnost. I uvijek kad se vratim, crte lica se promjene u ono sto nazivamo tuzno lice. Tuzo lice a tek je svanulo, bas divno. Vracam se u krevet, sjedim..Razmisljam ponovo o njoj. Zasto uopste razmisljam, vrijeme sve lijeci. Hm..proslo je nekoliko sedmica, a jos razmisljam o njoj, jos se nadam, jos joj se pravdam. Zasto nemogu shvatiti da ima boljih, ustvari nema boljih za mene ali zasto nemogu shvatiti da ima nekih koje bi se mucile za mene i olaksale mi sve. Vec je vrijeme da odem kupiti hljeb, i krenuo sam lagano. Ispred marketa sam, ulazim i svi me gledaju cudno. Gledaju me kao da znaju sta me muci, pa me zale. Imao sam tu potrebu da se dreknem i da kazem, ne gledajte me, pustite me. Naravno, samo sam nastavio ici svojim putem. Uzeo sam hljeb i stao pored kase. Gledao sam tu pokretnu traku nekoliko sekundi, mozda cak i minuta. Ponovo sam odlutao u ono savrsenstvo. Neko me zove, pomislio sam da je to ona, ali ne..to je bila radnica. Neznam nisam koliko mi je puta rekla koliko kosta jedan hljeb. Ja sam samo gledao pokretnu traku i kao da mi je govorila - " Dodji sebi covjece, vidi mene kako brzo idem, tako vjeruj mi ide i tvoj zivot. Iskoristi ga na neki normalan nacin " . Dosao sam sebi, platio hranu i krenuo prema kuci. Hodao sam ulicom i ugledao sretan par. Bili su lijepi i kao stvoreni jedno za drugo, bar na izgled. Prisao sam im i rekao , cuvajte jedno drugo..Momak je rekao zbunjeno, pa..hocemo..naravno..Izvinuo sam se na kratkoj smetnji i nastavio. Neznam ni sam zasto sam im prisao, samo smetam ljudima. Kako god, moja djevojka je za mene bila sve. Zivjeli smo vrata do vrata, cas je ona bila kod mene, cas ja kod nje. Onda je ona otisla na more, i kada se vratila rekla je da ne zeli vise vezu. Ja sam rekao zasto, a ona se proderala i rekla da nece jednostavno i da je pustim na miru. Rekao sam tiho, da je sve uredu i da me vise nikada nece vidjeti u zivotu ako sam joj vec nanio neko zlo. Smirila se i rekla da nista ja nisam kriv, i prije nego sto je nastavila sa pricom, prekinuo sam je. Rekao sam joj da mi stvarno nista nije jasno i ne zelim da mi bude jasno, nista me ne zanima. Pune tri godiine baciti u zaborav u pet minuta. Moras biti psihicki jak za takvo nesto. A ja nisam bas takav tip. Samo sam rekao da ide spavati i da je kasno , i da mene vise ne zove, jer je tako najbolje. Ona je pocela plakati, a ja sam zatvorio vrata, pravio sam se bas hladan. Ipak, cim sam zatvorio vrata, suza mi je krenula niz lice. Nisam mogao vjerovati da sam zaplakao, i nisam vjerovao u to sto mi je rekla. Onda sam poceo padati u depresiju i nista me nije zanimalo. Samo sam zelio spavati i misliti kako ce biti bolje kada se probudim, i tako vec par sedmica..Nije bilo bolje, samo gore. Mislio sam da ce vrijeme nesto izlijeciti, no samo je pogorsalo moje stanje.
- Kada sam jeo ocistio sam sve i vratio se u krevet. Mislio sam malo odspavati ali neko mi je poremetio mir. Knok,knok...Neko je zalupao na vrata. Pogledao sam u spijun, to je bila ona.. Nisam otvarao nekoliko sekundi i kada sam vdiio da ide, morao sam. Pitao sam je sta zeli. Rekla je nista samo je htijela da me zadnji put vidi. Rekao sam joj pa nemoras me nikako vise vidjeti, trudim se da te izbjegavam, neznam zasto uopste dolazis..Rekla je da me stvarno vise nece vidjeti jer se seli u drugu drzavu, kod rodjaka..Postavio sam joj pitanje gdje ide a ona je rekla ide u Norvesku. U glavi mi se pojavila recenica - " Daleko. Daleko..Boze, gotovo je ..."
Pozelio sam joj sretan put i poljubio je u obraz. Opet je pocela plakati. Pitao sam je zasto place uopste. Rekla je da cu joj nedostajati a onda je pocela stvarno jako jecati. Prislonio sam je na grudi i utjesio koliko sam mogao. Kako mi nije vidjela lice, pustio sam nekoliko suza ali brzo sam ih obrisao. Rekla je da mora ici i zahvalila mi se, neznam na cemu, i otisla je brzim korakom niz stepenice, naravno, sa koferom. Gledao sam sa prozora, kako ulazi u taksi koji je vodi na aerodrom. Poceo sam se gubiti, kao da pocinjem da ludim. Bio sam totalno u konfuziji i bijesu. Kao da nisam u tom trenutku imao svoju dusu. Onda sam polako krenuo. Mislim, morao sam..Nema mi druge..
Zahvaljujem svima koji su procitali. Mozete pohvaliti, kao i kritikovati. Brzo sam pisam, iiskreno se izvinjavam za moguce pravopisne greske u tekstu. Hvala..
-Nastavk sutra, budem li imao neke obaveze, onda prekosutra najkasnije..
