mozete li mi pomoci i rec link odakle mogu skinuti cjelu hajjamovu biografiju na bosanskom. pls
Pitanje
Poništeno pitanje
omer hajjam
1.426 pregleda · 10 odgovora · otvorena 22.04.2005. u 17:25
ja sam tu lektiru imo.javi mi se na msn pa cu ti dati.
aa.. sjecam se njega.. lafo musliman, a pravi pjandura i klosar bio 
hehe analiziro sam njega detaljno i lik je stvarno opicen... ako bude sta trebalo, javi se
hehe analiziro sam njega detaljno i lik je stvarno opicen... ako bude sta trebalo, javi se
Ah imamo sam ja tu Lektiru !! !da si prije reko mogo ti napisat sve njemu !
!da si prije reko mogo ti napisat sve njemu !
OMER HAJJAM
I NJEGOVE RUBAIJE
Omer Hajjam rođen je u Nišapuru, u provinciji Horasan u severoistočnoj Persiji. Podaci o godini njegovog rođenja nisu sasvim pouzdani, ali se većina njegovih biografa slaže da je to bilo 1048. Umro je u rodnom gradu 1122. godine. Sahranjen je u vrtu, jer je tadašnje sveštenstvo zabranilo da se kao jeretik sahrani na muslimanskom groblju.
Reč „hajjam” znači majstor za izradu šatora i najverovatnije se odnosi na zanat njegove porodice, jer sam Omer Hajjam bio je čuveni astronom, fizičar i matematičar. Humanističke i egzaktne nauke, posebno astronomiju, meteorologiju i geometriju, učio je u rodnom Nišapuru, potom u Balhu, koji je u to vreme bio značajan kulturni centar... Njegovom reformom persijskog kalendara, na kojoj je radio na čelu grupe naučnika od 1074. do 1079. godine, otvorena je nova era („Dželalova era”), prema nadimku sultana Melihsaha, Hajjamovog prijatelja, zaštitnika i mecene. Takođe je čuvena i njegova rasprava o algebri, koja je objavljena polovinom 19. veka u Francuskoj, a 1931. godine i u Americi. Kao fizičar, pisao je, između ostalog, i radove o specifičnoj težini zlata i srebra.
Mada su egzaktne nauke bile njegova osnovna naučna preokupacija, Hajjam je, takođe, vladao tradicionalnim granama islamske filozofije i mogao je s jednakim autoritetom da govori o kur'anskoj egzegezi, kao i o delima velikih pesnika i mislilaca.
Vreme u kojem je Omer Hajjam živeo bilo je nemirno, nesigurno, ispunjeno svađama i sukobima različitih islamskih sekti. On, međutim, nije mario za sektaške ili bilo kakve druge teološke prepirke. Budući među najprosvećenijim ličnostima toga vremena, bio mu je stran svaki, a posebno verski fanatizam. U meditativnim tekstovima koje je zapisivao tokom svog života ogleda se izrazita netrpeljivost kojom je posmatrao ljudsku zatucanost, kao i njegovo poimanje relativnosti svih vrednosti. Ispod epikurejskog plašta Hajjamove poezije lako je uočljiv pesimizam i prikrivena tuga. Uverenje da je jedina sigurna stvar na ovom svetu samo nesigurnost oko osnovnih pitanja našeg postojanja i ljudske sudbine uopšte, pesnika „Rubaija” čini srodnim agnosticima druge polovine 19. veka. Omer Hajjam je, slično Montenju, od svog skepticizma načinio prijatan „duhovni jastuk”, na kojem je barem povremeno mogao da zaboravi gorčinu i razočarenja življenja. Pravu mudrost video je samo u tome da čovek u punoj meri iskoristi kratak period svog života, koji se ne vraća. Popularnost koju je Omer Hajjam kasnije stekao na Zapadu može se pripisati prvenstveno tom uspešnom amalgamu epikurejstva i stoicizma, tako tipičnom za autora „Rubaija”.
Kritičari Hajjamovog književnog dela, kako oni u njegovo vreme, tako i mnogi kasniji, ukazivali su da u njegovoj poeziji nema nikakve nove ili duboke filozofije. To mu, uostalom, nije bilo ni važno. Važno je, pre svega, to što je Omer Hajjam za svoj odnos prema životu našao izraz koji je pesnički jezgrovit, efektan i ubedljiv.
U vreme kada je Evropom vladala duboka tama na polju filozofije i umetnosti, Hajjamove rubaije predstavljaju izraz neverovatnog slobodoumlja, kao i nadmoćne ironije prema shvatanjima sredine koja ga je okruživala. Svoj agnosticizam i bunt protiv svakog čoveku nametnutog poretka, gde nije prezao da s humorom i parodijom govori i o samom tvorcu sveta, Hajjam je uspeo da transponuje u poetsku formu najviše vrednosti.
U persijskoj poeziji rubaija je jedna od najkarakterističnijih i najomiljenijih pesničkih formi i u Persiji skoro da nije bilo pesnika koji se nije ogledao u njihovom stvaranju.
Rubaija (katren) je pesma od četiri stiha, u kojoj se, po pravilu, rimuju prvi, drugi i četvrti stih, dok treći obično nema zajedničku rimu (po semi aaba). Rubaija izražava epigramatičnom kratkoćom jednu misao i to većinom tako da četvrti stih „udara zaključni akord” i često predstavlja neočekivani obrt. U toj vrsti pesme pesnik najčešće izleva oko što oseća prema prirodi, Bogu i veri, nauci, ljubavi, čoveku i svetu.
Svaka je rubaija pesma za sebe. Katkada dve rubaije mogu biti sadržinski povezane, iako svaka mora da predstavlja jednu celinu po obliku i sadržaju. Budući pogodne za izražavanje suštinskih misli u formi tako kratke pesme, rubaije su veoma bliske grčkom epigramu.
Mada je njegovo književno stvaralaštvo bilo poznato Evropi još na početku 19. veka, pravo interesovanje za poeziju Omera Hajjama u svetu javilo se posle objavljivanja slobodnog prepeva engleskog pesnika Edvarda Ficdžeralda 1859. godine. Stari oksfordski rukopis koji je upotrebio Ficdžerald ima 158 rubaija, od kojih je prevodilac odabrao 75 (sadržanih u ovoj knjizi). Njihov broj se u sledećim izdanjima povećao na 101, zatim na 110, ali se prvo izdanje i dalje smatra standardnim.
Ovo izdanje, međutim, kada je prvi put objavljeno, nije izazvalo nikakvu pažnju čitalačke publike. Ali, nekih dvadeset-trideset godina kasnije, to je već bilo poznato delo svetske književnosti, štampano i čitano više od bilo kojeg pesničkog dela toga veka. U Engleskoj i Americi bilo je teško naći pesnika koji je u ovako kratkom periodu imao toliko izdanja, kao što se dogodilo sa „Rubaijama” Omera Hajjama (do kraja veka Ficdžeraldov prevod doživeo je 25 izdanja).
Pored sjajne pesničke forme Hajjamovih katrena, uzroke za neočekivanu popularnost i „modernost” ovog osam stotina godina starog persijskog dela treba tražiti i u njihovoj iznenađujućoj bliskosti sa misaonim usmerenjem zapadnoevropskog „fin de siecle”. Svojevrsno preplitanje skepticizma i epikurejstva koje prožima skoro svaki redak „Rubaija” lako je shvaćeno i prihvaćeno od strane evropskog građanskog društva, iza čijeg se samozadovoljstva i hedonizma već nazirala potisnute seta i duhovni zamor kraja 19. veka. Ficdžeraldov prepev, zato, ne bi imao toliki uspeh da nije odgovarao socijalnoj i duhovnoj atmosferi toga vremena. Pre svega u Engleskoj, gde se iz vrhunca viktorijanskog ***atstva i obožavanja „zlatnog teleta” već rađalo skriveno osećanje bezizlaznosti, nesigurnosti, pa čak i slutnja bliskog katastrofalnog kraja čitave te istorijske epohe.
„Rubaije” Omera Hajjama prevedene su na skoro sve svetske jezike. Od objavljivanja Ficdžeraldovog prepeva do danas u svetu je o Hajjamu i njegovoj poeziji napisana čitava literatura. U Evropi se razvila čak jedna grana nauke o orijentalnoj književnosti koja proučava njegovo pesništvo, tzv. hajamologija.
U prevodilačku i naučnu književnost jugoslovenskih naroda, međutim, Hajjam je ušao dosta kasno. Prvi koji je na njega upozorio bio je dr Safvetbeg Bašagić, svojim prevodom „Rubaija”, s persijskog, 1920. godine (Sarajevo, Vlastita naklada). Na pokazani interes književne javnosti, osam godina kasnije izašlo je dopunjeno izdanje ovog Bašagićevog prevoda.
Godine 1932. Jelena Skerlić-Ćorović objavila je, uz književnu analizu Hajjamovih pesama, prepev devet rubaija, na osnovu Ficdžeraldovog prevoda (38. knjiga „Misli”, Beograd), a u drugom delu istoga rada i sedamdeset pet rubaija, koje je prepevala s jednog francuskog proznog prevoda originala.
Godine 1955. u Mariboru je (Založba obzorja v Mariboru) objavljen prepev na slovenački jezik Alojza Gradnika, na osnovu Ficdžeraldovog prvog izdanja „Rubaija”.
U ediciji „Reč i misao”, beogradski „Rad” je 1964. godine izdao knjigu 300 rubaija koje je s persijskog preveo poznati orijentalista Dr Fehim Bajraktarević, čije je drugo izdanje objavljeno 1976. godine.
Ovaj prepev „Rubaija” Omera Hajjama, urađen na osnovu prvog izdanja prevoda Edvarda Ficdžeralda, izraz je želje da se osveži interes savremene jugoslovenske književne publike za ovo neumrlo delo tog velikog persijskog pesnika.
Dušan Simeonović
I NJEGOVE RUBAIJE
Omer Hajjam rođen je u Nišapuru, u provinciji Horasan u severoistočnoj Persiji. Podaci o godini njegovog rođenja nisu sasvim pouzdani, ali se većina njegovih biografa slaže da je to bilo 1048. Umro je u rodnom gradu 1122. godine. Sahranjen je u vrtu, jer je tadašnje sveštenstvo zabranilo da se kao jeretik sahrani na muslimanskom groblju.
Reč „hajjam” znači majstor za izradu šatora i najverovatnije se odnosi na zanat njegove porodice, jer sam Omer Hajjam bio je čuveni astronom, fizičar i matematičar. Humanističke i egzaktne nauke, posebno astronomiju, meteorologiju i geometriju, učio je u rodnom Nišapuru, potom u Balhu, koji je u to vreme bio značajan kulturni centar... Njegovom reformom persijskog kalendara, na kojoj je radio na čelu grupe naučnika od 1074. do 1079. godine, otvorena je nova era („Dželalova era”), prema nadimku sultana Melihsaha, Hajjamovog prijatelja, zaštitnika i mecene. Takođe je čuvena i njegova rasprava o algebri, koja je objavljena polovinom 19. veka u Francuskoj, a 1931. godine i u Americi. Kao fizičar, pisao je, između ostalog, i radove o specifičnoj težini zlata i srebra.
Mada su egzaktne nauke bile njegova osnovna naučna preokupacija, Hajjam je, takođe, vladao tradicionalnim granama islamske filozofije i mogao je s jednakim autoritetom da govori o kur'anskoj egzegezi, kao i o delima velikih pesnika i mislilaca.
Vreme u kojem je Omer Hajjam živeo bilo je nemirno, nesigurno, ispunjeno svađama i sukobima različitih islamskih sekti. On, međutim, nije mario za sektaške ili bilo kakve druge teološke prepirke. Budući među najprosvećenijim ličnostima toga vremena, bio mu je stran svaki, a posebno verski fanatizam. U meditativnim tekstovima koje je zapisivao tokom svog života ogleda se izrazita netrpeljivost kojom je posmatrao ljudsku zatucanost, kao i njegovo poimanje relativnosti svih vrednosti. Ispod epikurejskog plašta Hajjamove poezije lako je uočljiv pesimizam i prikrivena tuga. Uverenje da je jedina sigurna stvar na ovom svetu samo nesigurnost oko osnovnih pitanja našeg postojanja i ljudske sudbine uopšte, pesnika „Rubaija” čini srodnim agnosticima druge polovine 19. veka. Omer Hajjam je, slično Montenju, od svog skepticizma načinio prijatan „duhovni jastuk”, na kojem je barem povremeno mogao da zaboravi gorčinu i razočarenja življenja. Pravu mudrost video je samo u tome da čovek u punoj meri iskoristi kratak period svog života, koji se ne vraća. Popularnost koju je Omer Hajjam kasnije stekao na Zapadu može se pripisati prvenstveno tom uspešnom amalgamu epikurejstva i stoicizma, tako tipičnom za autora „Rubaija”.
Kritičari Hajjamovog književnog dela, kako oni u njegovo vreme, tako i mnogi kasniji, ukazivali su da u njegovoj poeziji nema nikakve nove ili duboke filozofije. To mu, uostalom, nije bilo ni važno. Važno je, pre svega, to što je Omer Hajjam za svoj odnos prema životu našao izraz koji je pesnički jezgrovit, efektan i ubedljiv.
U vreme kada je Evropom vladala duboka tama na polju filozofije i umetnosti, Hajjamove rubaije predstavljaju izraz neverovatnog slobodoumlja, kao i nadmoćne ironije prema shvatanjima sredine koja ga je okruživala. Svoj agnosticizam i bunt protiv svakog čoveku nametnutog poretka, gde nije prezao da s humorom i parodijom govori i o samom tvorcu sveta, Hajjam je uspeo da transponuje u poetsku formu najviše vrednosti.
U persijskoj poeziji rubaija je jedna od najkarakterističnijih i najomiljenijih pesničkih formi i u Persiji skoro da nije bilo pesnika koji se nije ogledao u njihovom stvaranju.
Rubaija (katren) je pesma od četiri stiha, u kojoj se, po pravilu, rimuju prvi, drugi i četvrti stih, dok treći obično nema zajedničku rimu (po semi aaba). Rubaija izražava epigramatičnom kratkoćom jednu misao i to većinom tako da četvrti stih „udara zaključni akord” i često predstavlja neočekivani obrt. U toj vrsti pesme pesnik najčešće izleva oko što oseća prema prirodi, Bogu i veri, nauci, ljubavi, čoveku i svetu.
Svaka je rubaija pesma za sebe. Katkada dve rubaije mogu biti sadržinski povezane, iako svaka mora da predstavlja jednu celinu po obliku i sadržaju. Budući pogodne za izražavanje suštinskih misli u formi tako kratke pesme, rubaije su veoma bliske grčkom epigramu.
Mada je njegovo književno stvaralaštvo bilo poznato Evropi još na početku 19. veka, pravo interesovanje za poeziju Omera Hajjama u svetu javilo se posle objavljivanja slobodnog prepeva engleskog pesnika Edvarda Ficdžeralda 1859. godine. Stari oksfordski rukopis koji je upotrebio Ficdžerald ima 158 rubaija, od kojih je prevodilac odabrao 75 (sadržanih u ovoj knjizi). Njihov broj se u sledećim izdanjima povećao na 101, zatim na 110, ali se prvo izdanje i dalje smatra standardnim.
Ovo izdanje, međutim, kada je prvi put objavljeno, nije izazvalo nikakvu pažnju čitalačke publike. Ali, nekih dvadeset-trideset godina kasnije, to je već bilo poznato delo svetske književnosti, štampano i čitano više od bilo kojeg pesničkog dela toga veka. U Engleskoj i Americi bilo je teško naći pesnika koji je u ovako kratkom periodu imao toliko izdanja, kao što se dogodilo sa „Rubaijama” Omera Hajjama (do kraja veka Ficdžeraldov prevod doživeo je 25 izdanja).
Pored sjajne pesničke forme Hajjamovih katrena, uzroke za neočekivanu popularnost i „modernost” ovog osam stotina godina starog persijskog dela treba tražiti i u njihovoj iznenađujućoj bliskosti sa misaonim usmerenjem zapadnoevropskog „fin de siecle”. Svojevrsno preplitanje skepticizma i epikurejstva koje prožima skoro svaki redak „Rubaija” lako je shvaćeno i prihvaćeno od strane evropskog građanskog društva, iza čijeg se samozadovoljstva i hedonizma već nazirala potisnute seta i duhovni zamor kraja 19. veka. Ficdžeraldov prepev, zato, ne bi imao toliki uspeh da nije odgovarao socijalnoj i duhovnoj atmosferi toga vremena. Pre svega u Engleskoj, gde se iz vrhunca viktorijanskog ***atstva i obožavanja „zlatnog teleta” već rađalo skriveno osećanje bezizlaznosti, nesigurnosti, pa čak i slutnja bliskog katastrofalnog kraja čitave te istorijske epohe.
„Rubaije” Omera Hajjama prevedene su na skoro sve svetske jezike. Od objavljivanja Ficdžeraldovog prepeva do danas u svetu je o Hajjamu i njegovoj poeziji napisana čitava literatura. U Evropi se razvila čak jedna grana nauke o orijentalnoj književnosti koja proučava njegovo pesništvo, tzv. hajamologija.
U prevodilačku i naučnu književnost jugoslovenskih naroda, međutim, Hajjam je ušao dosta kasno. Prvi koji je na njega upozorio bio je dr Safvetbeg Bašagić, svojim prevodom „Rubaija”, s persijskog, 1920. godine (Sarajevo, Vlastita naklada). Na pokazani interes književne javnosti, osam godina kasnije izašlo je dopunjeno izdanje ovog Bašagićevog prevoda.
Godine 1932. Jelena Skerlić-Ćorović objavila je, uz književnu analizu Hajjamovih pesama, prepev devet rubaija, na osnovu Ficdžeraldovog prevoda (38. knjiga „Misli”, Beograd), a u drugom delu istoga rada i sedamdeset pet rubaija, koje je prepevala s jednog francuskog proznog prevoda originala.
Godine 1955. u Mariboru je (Založba obzorja v Mariboru) objavljen prepev na slovenački jezik Alojza Gradnika, na osnovu Ficdžeraldovog prvog izdanja „Rubaija”.
U ediciji „Reč i misao”, beogradski „Rad” je 1964. godine izdao knjigu 300 rubaija koje je s persijskog preveo poznati orijentalista Dr Fehim Bajraktarević, čije je drugo izdanje objavljeno 1976. godine.
Ovaj prepev „Rubaija” Omera Hajjama, urađen na osnovu prvog izdanja prevoda Edvarda Ficdžeralda, izraz je želje da se osveži interes savremene jugoslovenske književne publike za ovo neumrlo delo tog velikog persijskog pesnika.
Dušan Simeonović
nx.fear je napisao/la:
| aa.. sjecam se njega.. lafo musliman, a pravi pjandura i klosar bio hehe analiziro sam njega detaljno i lik je stvarno opicen... ako bude sta trebalo, javi se |
hahahaha svaka cast majstore podsjeti me hahahahahaha
imam ja sve njegove lektire......samo javi koja ti treba!!!!!
ne treba mi lektira
neg sta je on uradio u matematici
neg sta je on uradio u matematici
od perzijske(valjda?) knjizevnosti ubjedljivo najacha stvar.
hedonista valjda chovjek bio.
al pisao sa stilom.
hedonista valjda chovjek bio.
al pisao sa stilom.
Prijavi se da bi odgovorio/la na ovu temu.