Dogodovštine u ludnici (istinita priča)

2) Kad misliš da nemre gore, skužiš da je najbolje u opće ne mislit...
Obavivši sve kasnim na posao nekih 20-ak minuta, vidim reklama od pivnice je upaljena, gazda je došal ko za ku**c ranije na posal, počnem hiperventilirat nebi li stvorio dojam da sam se žurio i ulazim... Vlado se naslonio na šank i gleda me kao da sam mu u najmanju ruku podavio kčerkine štence u worchester sosu ...


„Bok , Vlado, čuj, bila je grozna saobračajka na uglu Vodovodne i Ilice, fakat nisam mogal proč...“

Vlado se raširio ko da je goloruk obranio Vukovar, sretan ko svinja šta nije purica pred božić

„Pa ja baš sad od tam dolazim i niš nisam vido....“ - ne žuri, guštira, zna da me drži za jaja i polako stišće
Ja sam svjestan da ću sad opet morat poslušat njegov motivacijski govor i spuštam glavu i zavidim Beethovenu....
„Ja volim točnost, a znaš zašto?“ počeo frajer s jednim laganim retoričkim, tek da se zagrije
„Zato jel je točnost pokazatelj ljudskog karaktera, šta bi bilo da svi radimo šta hočemo, da dolazimo na posao kad nam se prohtje?“ – priča on, nevjerojatno je da stvarno misli da ga slušam, al ajd ak čovjeka veseli
„Tvoje kašnjenje pokazuje tvoj karakter, dal se ja sad mogu vjerovat tvom karakteru, nakon ovog?“ – digne obrvu i gleda me, a ja si mislim:“Di je bio taj tvoj je***i karakter kad je plača kasnila tri tjedna, na Jarunu lovio boju da ne izgori na Zrću, jel?!“
On šuti i dalje gleda me, aha, skužim, pa on bi da ja sad njemu nekaj odgovorim na to: “Joj, Vlado, gle, sori, nebum više nikad, problem je u tome da jedan tolko izgrađen karakter kao što je tvoj je ponekad stvarno teško pratit, a ti znaš da si mi uzor.“ – proserem, pa kaj bude bude...

To ga je kao malo smirilo, misli si negdje „Dobro ,dečko je malo spor, al bu to sve na svoje mjesto leglo, budem ga ja steso, a i dobro je za poso da nije prepametan“. „OK, odi se presvuć i šljaka..“

U glavnom, početak radnog dana mi je prošao tako da sam kopao nos nadlaktaren na šank i čekao još jednog pijanca koji je odlučio spiskat plaču, da me ubije sa nekim svojim epom, jel ljudi nakon druge pive misle da su interesanti kao ritual zavođenja Zanzibarskih crvenorepih lemura , a nakon sedme da imaju smisla za humor kao napušeni Jerry Seinfeld...

I tak je i ušetao Štef, lokalni poštar, cuger i ponosni otac tuceta djece i ženom koja se valjda svaki dan prije spavanja pita šta je to loše doručkovala prije 17 godina da je popodne rekla ono prokleto : “Da!“

Štefek je dobio plaču, a moj posao je bio da ga animiram da večinu nje ostavi Vladeku... Kad sam počeo radit taj posao ta činjenica me malo pekla, jel znam da zbog toga tam negdje neka djeca nisu adekvatno obučena ili školovana, al čovjek na sve otupi nakon nekog vremena pa sam se na kraju natjecao s jednom konobaricom ko će im više love uzet... „Daj mi jednog žujkana i mali mirogojček za početak.“ – veli Štef, čučnem u frižider po bocu, stavljam je na sudoper da se malo orosi, a za to vijeme mu sipam 0.03 etilnog alkohola, da bolje vidi... Primam bocu od pive da ću je otvorit, pogledam je***i čep (ona Twist off piva šta je bila popularna neko vrijeme) i gledaju me slova “Ovdje otvoriti“...

Počne mi se ruka trest, zakaj me to tak j**e, oznoijo sam se, stojim ko idijot i gledam u vrh pive, otvorim flašu i neznam zakaj pospremim čep u džep...
„Kaj je bilo ,Mario,kaj ti je ?“ – pita Štef..
„Ovaj, niš, niš..., na, očeš čašu?“ Štef polako počeo betonirat te pričat o tome kak je neko nekog negdje, kak je sve skupo te dok je on bio mlad znalo se kak i sve je bilo bolje ...
I siluje on tako polako moj mozak nekih 15-ak minuta, a meni je sve slabije, znojim se, muti mi se pred očima, ruka mi se trese, jedva da ga čujem...

„Gle , fakat mi puca je***i ku**c za tvog šefa, tvoju ženu, to kaj je pobjedio OTV na izborima i kaj te zajebo jedan par na lističu da dobiješ 14 569 kuna!!!!!!!!“

„J**e mi se kaj ti je plača premala, koji ju ku**c ovdje trošiš, odi doma ženi i deci, lička ti materina!! I daj se stuširaj, kak moš tak smrdljiv hodat po svijetu, koji ti je ku**c, a ti kretenu šugavi, kradem te na kavi i žestici več tri mjeseca i još nisi skužio, imbecilu glupi, misliš da neznam da mi ne uplačuješ mirovinsko...!!!!“ – čujem kroz maglu, neki teži muflon se počeo derat ko da gleda Janicu kak se spušta niz breg...

Protrljam oći , gledam okolo, vidim svih 40-ak gostiju su nekak manji, šute, digli malo glavu i gledaju u mojem smjeru, Štefek se ščučurio, Vlado se prima za glavu, valjda očekuju da smirim tog glasnog idijota, bacam pogled prema dolje i vidim, stojim na šanku, jedna ruka mi je uperena prema Vladi, u drugoj prijeteče držim hvataljku za led, okrenem se prema ogledalima iza šanka i vidim nekog zajapurenog lika , malo mu pjena ide na rubovima usana, trese se ko Polančecova politička karijera... Pametnom dosta, ostalima, sjedim u tramvaju, idem doma, u jednoj ruki stiščem radnu knjižicu u drugoj vrtim onaj čep od pive i gledam ga...

Dolazim doma, otvaram vrata, vidim, kaput od drage visi u hodniku, i još nekakva traper jakna kraj nje... „O, super, sad mi gosti trebaju ko papile na rektumu...“ – mislim si, al neka....

Otvaram vrata od sobe, a kad ono slika : moja draga, bosa,otkopčana gornja tri gumba bluze, kosa malo razbarušena, sjedi na trosjedu, smješka se, a kraj nje lik se raširio ko metastaze po Račanu... „O, otkud ti tak rano s posla?“ – zbunjeno ona... šutim, bacam radnu knjižicu na stol, stiščem čep u džepu...

Lik se ustaje, pametan je on, sve će on izgladit, pruži ruku i probode moje jadne uši ovom rečenicom : “Bok, ja sam Čafir, zidam tamo preko susedu vašem temelje, pa došo da pitam dal mogu da uštekam utikač u vaš šteker, za mešalicu, jel tamo još struja nije prikopčana?“ – sve je frajer posložio, izvuko se, zna on znanje...

I opet se netko tamo sa strane počeo derat:“Sve mi se čini da si ti več ušteko svoj šteker u moju utičnicu i da si izmješo materijala za Severinin kratkometražni film!!!!“.... “I šta mi pružaš tu ruku znojnu, pa maloprije si držo svoj ku**c u njoj, pa kaj si se tolko vapna našmrko kroz radni vijek, da ti je posušilo i to malo vijuga koje bi trebao teoretski rođenjem dobit I KAKVO TI JE TO USRANO IME, S KOJE SI SE TI TO JE***E PLANINE POSKLIZNUO I PAO KU***M NA OVU MOJU DROLJETINU!!“ – slušam tog čovjeka kak se dere na njih, ne poznam ga, al mi se sve više sviđa...

„A ti, Suzana, sve mi se čini da te u ovom je****m kvartu najmanje ja je**m, jel?“ „Jel te možda to svaku večer glava bolila od toga što te Čafil il kak god prejako nabijo pa si lupala čelom u rub kreveta?“ – ufuro se ja, zaboravi ja na činjenicu da se Čafir bavi nošenjem vreča cementa za život i da djeluje onak, ko neko kog bi pozvo da ti spusti regal sa 6-og kata u zgradi bez lifta, al na radost moje kičme samo je šutio i gledo, možda nije ni pofato...

„Čuj, s tobom se stvarno ne može, čovjek je lijepo tu došao zamolit za malo struje, a ti si nas napao kao da smo se u najmanju ruku karali cijelo jutro prvo u kuhinji na stolu ,pa u Wcu na vešmašini, dok si ti bio na poslu, mislim da je gotovo s nama, odlazim, Čami, idemo!“ - nije je***o nju to kaj sam se ja dero i kaj sam ja njih uhvatio več je nju je***a moja plava knjižica na stolu i ko će plačat njena sranja...

I tak sjedim sam, gledam sobu, razmišljam zakaj sam ja zadnje tri godine radio od jutra do mraka, za par krpica u ormaru koje ne nosim, za tam nekakvu fotelju u kojoj ne sjedim,knjige koje ne čitam, TV koji ne gledam,mobitel koji mi služi samo ko sat i budilica, čipkaste gačice koje je skido neki fizikalac....

Prene me telefon, moja stara:“Čuj Mario, bok, kak si? Ma u biti nije bitno, nego zovem te da ti nekaj velim.“


„Da,kaj je?“ –jel, ajd pitam „Jel znaš onog Ivicu kaj sam ga upoznala, divan čovjek, znaš, on ti je novinar, iz Cavtata je ...“

„Nešto je napisao tamo u lokalnim novinama pa je naljutio neke opasne ljude te me zamolio ako bi se mogao doseliti odvdje u ZG na neko vijeme, pa sam mislila da se iseliš iz kuče na koji mjesec, jel znaš njemu treba mira dok piše, a i jadan je svašta prošo pa mu treba malo mira da se oporavi...“

„Aha, je ,a ja bi trebao živjet di, na drvetu? I zakaj nejde kod tebe, pa tebi je divan, nije meni?“

„Gledaj, ja stvarno neznam zašto si ti tako bezobrazan, sigurno si to nasljedio od onog svog oca koji me je...ti ne možeš braniti moje pravo na sreč.....“ – poklopio sam slušalicu , pogledo po sobi, gurnuo ruku đep ,izvadio čep i mantro :“Ovdje otvoriti....“

Sjeo sam i počeo razmišljat i odlučio da mi je ipak svejedno kaj se tiče života, svrhe, bitka, boljitka i da sve to tak i tak nema smislate sam se demokratski dogovorio sam sa sobom da si upropastim život do kraja, na duge staze i to u što kračem vremenskom periodu il da se sakrijem... Di da to napravim, di da stavim točku na i, trešnju na šlag, valjda negdje di ima normalnih ljudi...di se normalni ljudi skrivaju, sigurno ih ima negdje...

„KLJAURAŠ!“ – odjednom proleti mi je***a nogometna lopta kroz prozor, gledam, ne vjerujem, opet mi se urezuje čep u meso...Čujem neko zvoni, na vratima susjeda drži malog za ruku s ljtitim pogledom na faci:“Oprostite sused, Jankec je dost živo djete.“ – veli ona, a mali vido loptu i probo se istrgnutiz ruke, a mama ga ljutito povuče prema sebi i zadere se :“Janko, mir!!!!!!“